Kula

A zemlja je bila u ratu. Samo što oni koji su njome upravljali nisu hteli da priznaju. A i kako bi? Kada su na vlast došli sluđujući narod šizofrenim parolama "Mir nema alternativu" i "Srbija se saginjati neće". Srbija se možda nije saginjala, ali njeni žitelji svakako jesu.

Postoji u nas ta, da je tako nazovem, apologija alkoholizma. Kockari su stoka, narkomani su odvratni, oni što mnogo jure suknje su manijaci, a oni što vole da žderu - debele svinje. Jedino su alkosi u redu. Pijanac je veseo, pijanac je smešan, pijanac voli život... Čak i kada oduzme tuđi tako što sedne u auto nalizan i pokosi prvog prolaznika. Pijanstvo je savršeno opravdanje za sve. Ako kasniš - zapio si se negde. Živ bio. Ako nemaš kinte jer sve spiskaš u kafani, nisi neodgovorni skot nego meraklija. Nek ide život. Intelektualci koji se leše od pića nisu pijandure nego - boemi. To nije bolest - to je sloboda, životni stav.

Bukovski je jednom rekao da je pijanstvo kao umiranje iz kog ti je dopušteno da se probudiš. I ja sam se budio. Ali uvek drugačiji.

Srbija se možda nije saginjala, ali njeni žitelji svakako jesu.

Svako na svoj način.

Kičma tome i služi. Da je saviješ ili da ti je polome.

Onaj koji zna da govori, govori kratko.

Prvo ide filozofiranje, onda ide kurčenje, a na kraju, jednostavno - mirenje sa sudbinom. Te neke faze alkoholizma dosta su slične fazama života. Prvo si dete koje ne zna šta je život, onda si kurčeviti mladi klipan, onda pokušavaš da razumeš život, neki čak pokušavaju i da ga nadmudre, da bi se na kraju pomirio sa stanjem stvari.

Nema ničeg goreg od toga. Te lažne ljudske empatije, te licemerne saosećajnosti koja je u stvari odraz golog sebičluka

Častio sam tipa sa tri rakije.

On mi se malo kasnije zahvalio tako što me je napušio kurcem.

Tako to ide sa alkosima.

Ne možeš predvideti kakav će ti haos napraviti maligani u mozgu. Mada, vremenom kod nekih od njih sve to preraste u rutinu, kao da telo stvori neka pravila kako će da funkcioniše u kom delu dana. Dušu, naravno, niko ništa ne pita.

Pokojni Ijan Kertis je pevao:

Ka centru grada gde se svi putevi sreću, čekajući tebe...
U dubine okeana gde sve nade tonu, tragajući za tobom...
Kretao sam se kroz muk bez pokreta... Čekajući tebe.

A put do Pakla, kaže to Vil iz Stratforda, oduvek je bio popločan glupim odlukama. Ponekad i dobrim namerama.