Kako razgovaramo 2: Stilovi, vrednosti i razvoj ličnosti

I pojam „fasada“ sada shvatamo na nov način, to jest ovaj pojam se u celini pokazao kao neprikladan. On, naime, stvara predstavu da se ka spolja drži neki gladak štit kako bi se prikrilo ono što iza njega leži, a što je istinsko i pravo. Ukratko, da se ne bi pokazao sam čovek, onakav kakav „stvarno“ jeste. Tačno je, doduše, da svaki način na koji se prikazujemo „spolja“ ima i svoju odgovarajuću „unutrašnju stranu“, koja ne pada odmah u oči i koju čak i sama osoba o kojoj je reč oseća manje ili više. Ali ta spoljna strana ponašanja predstavlja veoma individualno biografsko dostignuće ličnog razvoja i nju bi, umesto s fasadom, bolje bilo uporediti s veštački uobličenom maskom, koja ipak daje da se naslute crte onoga što leži iza nje. Ona pripada pojedincu, baš kao i osećanja, želje i strahovi koji su iza nje nagomilani ili prigušeni.

Distancirani, doduše, spolja stvara utisak kao da ga malo toga dira, da nema osećanja – kao da je čovek s velikom glavom i srcem od kamena. Ali pošto smo u međuvremenu uvežbali da spoljnu stranu ponašanja uvek shvatimo kao kompenzaciju, to jest kao meru za savladavanje unutrašnjih problema, možemo da naslutimo da distancirani „u dubini duše“ u sebi nosi bogat, ali previše ranjiv svet osećanja, koji zbog toga treba zaštititi.

„mamac treba da bude ukusan ribi, a ne pecarošu!“,

Nemoj da se jednostrano poistovećuješ sa svojim spoljnim modelima – oni su važni i tvoji su, ali „iza njih“ ima još toga, unutrašnje zbivanje koje takođe čini tebe i s kojim ne treba da prekineš, to jest s kojim treba ponovo da uspostaviš kontakt. Taj prekinuti kontakt je, naime, ono što nas otuđuje od nas samih i svodi na automate, koji su, poput jednom programiranih kompjutera, bez slobode izbora, osuđeni da na „isti input uvek daju isti autput“.

Ipak postoji prihvatljiv model razvoja grupe (Tukman, prema Argilu, 1972, str. 215) prema kome grupa pre nego što postane zaista spremna za rad najpre mora da prođe kroz još tri stadijuma:

– forming (uobličavanje i povezivanje),

– storming (uzajamno sukobljavanje),

– norming (postizanje saglasnosti oko pravila) – i tek tada:

– performing (da nešto zajedno postignu).

Važan paradoks koji sada treba uočiti leži u tome da su u opasnosti da u takve nezgodne ambivalentne podele zapadnu naročito one grupacije čije su pretenzije na humanost i dobre međuljudske odnose, čovečnost i ljubav prema bližnjima naročito visoke. U svom nastojanju (koje stvarno treba pozdraviti) da prevaziđe korumpiranost i moralnu pokvarenost tradicionalne politike, zeleni alternativni pokret je svojim članovima nametnuo tako visoke norme ljudskog integriteta da su mnogi delovi normalne ličnosti morali da budu potisnuti. Na primer ambiciozni deo, koji kaže: „Pa da, hteo bih da zaradim novac i da napravim političku karijeru!“, važi za „fuj“ i mora da se krije od partijskih drugova. Ali ono što krijem od sebe zluradim ću Argusovim očima otkriti kod drugih: nije li to onaj koji uvek govori tako socijalno, ali u osnovi misli samo na svoj uspon u karijeri? Taj stav mora odmah da se iskoreni – može li on uopšte da pripada nama? Takva osoba tada oseća da je sopstveni prijatelji stavljaju na stub srama – i teško će moći da izbegne da svoj politički rad poveže s prevazilaženjem uvreda koje je pretrpela:

Ta energija koja je neophodna za potiskivanje pokazuje se, međutim, i u demonizovanju protivnika koji drugačije misle. Ako se potisnuta polovina otkrije u stavu drugih, nudi nam se prilika da unutrašnje poprište borbe premestimo napolje i da se tamo borimo na agresivno-omalovažavajući način. To delimično objašnjava grubu ostrašćenost u političkim raspravama između stranaka.

Ta energija se, na primer, pokazuje u apodiktičkom stilu rasprave, pri kome se sopstveni stav iznosi s naročito grubom odlučnošću i predstavlja se kao jedini moguć: „Svaki razuman čovek će uvideti da…“ – ovaj apodiktički stil (i dogmatizam koji ide paralelno s njim) tako se pokazuje ne samo kao puka nepristojnost, od koje bi se „trebalo odvići“, već i kao s gledišta psihodinamike neophodan unutrašnji rad na ubeđivanju, kroz koji je ućutkan onaj drugi deo u meni samom. Što je jača sopstvena ambivalentnost (koju nismo mogli da podnesemo), utoliko je jači i ovaj misionarski impuls.

Za mene, kao i za deo moje generacije, podjednako zapanjujuće i otrežnjujuće bilo je i iskustvo da upravo oni alternativni pokreti koji imaju drugačije političke programe, i hoće da razviju i nove oblike uzajamnog ophođenja (npr. V. D. i H. Hacenklever, 1982) i koje smo zbog toga s toliko simpatija sledili – kada je reč o internoj ostrašćenosti i samorazdiranju uspevaju da nadmaše tradicionalne partije.

Fric Perls, osnivač geštalt terapije, u svojoj čuvenoj „Geštalt molitvi“ verovatno je pre svega u vidu imao nesebične među svojim klijentima:

„Ja sam ja, a ti si ti.

Ja nisam na ovom svetu da bih bio onakav

kakav ti hoćeš da budem – a ti nisi na ovom svetu

da budeš onakav kakav ja hoću da budeš…“