Paolo Fruska

„Jugoslavija je za mene bila Evropa. Ja sam tamo odlazio čak i pešice, ne samo autobusom, kolima ili avionom. Ma koliko iscepkana, Jugoslavija je bila model za Evropu budućnosti. Ne Evropu kakva je sada, ovu našu, u neku ruku veštačku Evropu, sa njenim slobodnim trgovinskim zonama, već mesto gde različite nacionalnosti žive pomešane, naročito onako kako su to u Jugoslaviji radili mladi, čak i posle Titove smrti. Eto, mislim da je to Evropa kakvu bih ja želeo. Zato je za mene slika Evrope uništena sa uništavanjem Jugoslavije.“

(Peter Handke, televizijski intervju)

Ostatak priče je urlik Milojka Pantića koji je odmah ušao u legendu: „Darko, Darko, Darko!“, viknuo je tri puta da zapečati podvig Crvene zvezde koja je postala šampion Evrope

Aca je nastavio, gotovo mrmljajući između zuba: „Uzeo sam ih dole, u ćevabdžinici koju drže dva momka iz Sarajeva, nedavno su je otvorili. Sarajevo. Kakav grad! Meni najlepši u celoj Jugoslaviji. Pametni su oni! Svaki im je izgovor, svako im je slavlje dobro samo da ne rade. Katolički Božić, Ramazan, Kipur i pravoslavni Uskrs. I Prvi maj, s paradom, naravno. A onda turska kafa, burek i cigareta. Pa pivo i još jedna cigareta. Eto. U tome je cela stvar. Život bez briga i najbolji ćevapčići na svetu!“

Onaj ko je sipao sav ovaj smrtonosni otrov, reči mržnje, u uši čitave jedne generacije počinio je užasan zločin.

„Po završetku rata, kad su prestala neprijateljstva, Hajduk je zvanično pozvan da pređe u Beograd i postane tim Jugoslovenske narodne armije. Klub je to odbio, želeo je da ostane u Splitu, gde su mu bili koreni. U vojsci je tako doneta odluka da se osnuje beogradski Partizan.“

Pošto je bio tim jugoslovenske vojske, prvi Partizanovi dresovi su 1945. bili sa crveno-plavim prugama, po ugledu na CSK iz Moskve. Tim je zauzeo prvo mesto na prijateljskom turniru u Italiji i osvojio dve torbe crno-belih dresova koje je Juventus ponudio kao nagradu. To su od tog dana boje kluba.

Darko je klekao na jedno koleno ispred Ace, skinuo kapu, pognuo glavu napred i triput se teatralno prekrstio.

„Oče, daj mi svoj blagoslov.“

Podigao je desnu ruku, ali mu je ponestalo snage za taj tako jednostavan pokret i ona mu je skliznula niz bok. „Nisam dovoljno Srbin da bih te blagoslovio, sine, stvarno nisam. Osim toga, znaš da ja sa popovima nikad nisam bio naročito…“ Zastao je na tren. Nije mogao da pronađe prave reči. A onda je nastavio: „Ali upamti: kad se završi ovo klanje koje ste započeli i kada dobijete svoju Veliku Srbiju, ili možda Hrvati dobiju svoju Veliku Hrvatsku, zato što se zna kako rat počinje, ali se ne zna kako se završava…“ Starac je pružio sinu desnu ruku, koju je ovaj čvrsto stegao, i povukao ga da ustane. Onda mu je spustio ruku na rame i nastavio: „… onda ti neće više biti jasno ni ko ti stvarno komanduje, ni odakle stižu naređenja, ni zašto moraš da radiš neke stvari ili kupuješ neke druge. I možda će balkansko topovsko meso zatrebati nekim ljudima na drugom kraju sveta, pa ćete se boriti pod nekom drugom zastavom. Tada ćeš se, sine, setiti oca i zažalićeš za Jugoslavijom i njenom nezavisnošću.“

Zagrlio ga je najjače što je mogao, zadržavajući suze: ne, ne plače se pred drugima, pogotovo pred rođenim sinom. Biće vremena za to.

Iz Bosne je došla ona, tvoja majka, od koje si nasledio te divne svetle oči, preslatku naivnost i plavu kosu. Tvoja majka koja mi je dala tri kriške belog hleba na dan kad sam je upoznao, pošto sam ja, kao i obično, ispao glup i nisam imao šta da jedem, pa sam umirao od gladi. Tvoja majka i njena porodica, čestiti ljudi koji su od rata pobegli u Beograd, čestiti ljudi koji su pre toga živeli u dolini reke Lašve… Tamo su živeli Hrvati. Mnogo Hrvata. I danas tamo žive… Hrvati.“

„Shvataš li sad kakve su ti gluposti usadili u glavu? Tebi i svim ostalim idiotima koji ginu širom zemlje? U kakvu su vas smrdljivu kanalizaciju saterali ti skotovi? A oni nikad neće odgovarati za to, ne sekiraj se: sedeće na svojim trosedima, pred televizijskim kamerama ili za pisaćim stolovima, po ambasadama i novinskim redakcijama, i za deset ili dvadeset godina, pošto se proliju reke krvi, reći će ili napisati: ’Mi to nismo želeli!’“ Poslednje reči je izgovorio grcajući.

Bombe su počele da padaju na Beograd u nedelju 6. aprila 1941, na pravoslavni Uskrs“, kaže, tražeći datume i emocije u fiokama sećanja. „Nikada to neću moći da zaboravim, jer sam baš tog dana punio pet godina.“