Simonida Milojković

Danas kad čovek priča, ovaj drugi ga ne sluša, već smišlja šta će on da kaže kad uzme reč. A ja pažljivo slušam, saosećam sa čovekom, razumem ga i nikada nikoga ni zbog čega ne osuđujem. Ne leči terapija, leči empatija.

Ljubav ima tu moć da najozbiljniju osobu napravi neozbiljnom, najmoralniju nemoralnom, najlepšu da naruži, najpametniju zaglupi, najoštriju otupi, najsrećniju da unesreći.

– Šta sam ja!? Neuspeli abortus?!

– Nisam ni otišla, baka Danica me odvratila. Rekla mi je da je abortus utrobno čedomorstvo. Da je to gore nego ubiti odraslog čoveka jer odrasla osoba može da se brani, a tvoje dete u tvojoj materici ne može da se brani. „Ubiti svoje rođeno, malo bespomoćno dete jeste najveći zločin koji postoji“, rekla je baka Danica, a onda mi pustila snimak abotrusa na kojem se jasno vidi kako se to malo detence grči u stomaku svoje majke i pokušava da se skloni od klešta koja ga komadaju. Rešila sam da te rodim. To je, Milice moja, bila najbolja odluka u mom životu.

– Nisam želela da zamrziš svog oca. Nije on kriv. Stvarno nije kriv. Jednostavno je takav, zaljubljiv. Kao što su neki ljudi zavisni od alkohola, od droge, kocke, tako je Petar zavisan od zaljubljenosti. Takve ljude zrela, zdrava ljubav ne može da zadovolji, njima stalno treba ludilo u glavi, jaka osećanja, jak stimulans. Navučeni su kao narkomani.

Kažu da vreme sve leči, i patnju, i tugu, i bol… Možda.

su to Satanistička biblija i Knjiga zakona. Sa zida svoje sobe skinula je neku zvezdu i drveni krst koji je bio okačen naopačke, stavila ih na vrh kofera, zatvorila ga i pobedonosno rekla:

– Ja odoh, a vi se jebite.

Tata je kao vlasnik građevinske firme odlično zarađivao, a Zorica i teta Biksi bile su majstorice u trošenju njegovih para.

Slobodno vreme je ubica psihe, zaludan mozak đavolje je igralište.

Welcome to the hotel California!

Mi smo ovde da te primimo, možeš se odjaviti kad god želiš, ali nikada ne možeš otići.’“