Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Mesec je odavno već obasjao s nebeske visine sve dvorište, puno pospala sveta, gust vrbak i visok korov iz kog se nije video plot kojim je dvorište ograđeno. Ona je jednako sedela kod glave svojih milih sinova, i ni za časak nije odvajala očiju od njih niti pomišljala da spava. Već su i svi konji, opažajući da sviće, pogledali po travi i prestali jesti; na vrbama poče treperiti gornje lišće, i malo-pomalo treperenje se spusti niz njih čak do zemlje. Ona je presedela do svanuća, nimalo nije bila umorna, i želela je u duši da se noć produži što je mogućno duže. Sa stepe se začu glasno rzanje ždrebeta; na nebu se jasno ukaza rumen.

Video je Taras kako kozački redovi postaše zabrinuti i kako seta, koja ne dolikuje hrabrome, poče lagano obuzimati glave; ali je ćutao: hteo je dati svačemu vremena da se naviknu i na setu koju ostavi opraštanje s drugovima. Međutim, u tišini se spremao da ih odjedanput i iznenada sve razbudi, podviknuvši kozački, te da se nanovo i s većom snagom nego ranije vrati hrabrost svakome u dušu

Nažalost, debeli umeju bolje svršavati svoje poslove na ovom svetu nego tanki. Tanki više služe za naročite misije ili su samo na broju i tumaraju tamo i amo; njihova je egzistencija nekako suviše laka, vetrenjasta i sasvim nepouzdana. A debeli nikad ne zauzimaju sporedna mesta, nego sve prva, a ako već gde sednu, oni sednu pouzdano i čvrsto, tako da će pre mesto početi da puca i da se ugiba pod njima, a oni ipak neće pasti. Oni ne vole spoljašnji sjaj; frak na njima nije tako vešto skrojen kao kod tankih, ali je zato u njihovim šatulama blagodet božja. U tankoga za tri godine ne ostane nijedne duše da nije založena; u debeloga, dok pogledaš – pojavi se negde nakraj grada kuća, kupljena na ženino ime, pa na drugom kraju druga kuća, pa blizu grada seoce, pa i selo sa svima dohocima.

Nozdrjov je jamačno unekoliko poznat čitaocu. Svakome se dešavalo da viđa dosta takvih ljudi. Oni se zovu okretni momci; još u detinjstvu i u školi važe kao dobri drugovi, i pri svem tom bivaju veoma ljuto bijeni. Na njihovim se licima svakad vidi nešto otvoreno, iskreno, odvažno. Oni se brzo poznadu s tobom, i, dok se okreneš, već ti kažu ti. Prijateljstvo utvrde, misliš, zanavek, ali se gotovo svakad desi tako da se onaj koji se sprijateljio pobije s njim to isto veče na prijateljskoj gozbi. Oni su uvek govorljivi, dobro piju, nebojše su, viđeni ljudi.

Nozdrjov je i u trideset petoj godini bio sasvim onakav kakav je bio u osamnaestoj i dvadesetoj: voleo je da se provodi. Žendiba ga nije nimalo izmenila, tim pre što mu je žena ubrzo otišla na onaj svet, ostavivši mu dva detenceta koja mu nimalo nisu bila potrebna. Nego, decu je nadgledala lepuškasta dadilja. On se nije mogao skrasiti kod kuće više od jednoga dana. Njegov osetljivi nos namiriše na nekoliko desetina vrsta gde je vašar s različitim skupovima i balovima; dok okom treneš, on je već tamo, prepire se i zameće svađu za zelenim stolom jer je imao, kao i svi takvi ljudi, malu strast za kartama.

Kao što smo već videli u prvoj glavi, on nije igrao karata sasvim pošteno i čisto, jer je znao mnogo raznih prevara i ostalih finoća, i zato se njegova igra karata vrlo često završavala drugom igrom: ili ga izudaraju čizmama ili njegovim gustim i vrlo lepim bakenbardima tako pokažu šta je prevara da se neki put vrati kući samo s jednim bakenbardom i to veoma retkim. Ali njegovi zdravi puni obrazi bili su od tako dobre građe i imali su u sebi toliko snage za rastenje da bakenbardi brzo nanovo izrastu, pa još lepši od pređašnjih. I što je najčudnije, i što se samo u jedinoj Rusiji može dogoditi, on se posle nekog vremena već opet nađe s tim prijateljima koji su ga tako izdevetali, i sastane sa njima kao da ništa nije bilo; što kažu, nikom ništa.

Nozdrjov je bio u nekom pogledu čovek za priču. Ni na jednom skupu gde on bude nije prolazilo bez nečega. Neminovno se dešavao ma kakav događaj

li je budućnost nepoznata i stoji pred čovekom kao jesenska magla kad se digne iz močvari; ludo leću po njoj naviše i naniže ptice lepećući krilima, a ne raspoznaju jedna drugu: golub ne vidi jastreba, jastreb ne vidi goluba, i nijedan ne zna koliko udaljeno leti od svoje pogibije...

zašto je podobno samo jedino slovensko pleme, veliko, moćno pleme, prema ostalim plemenima kao more prema sitnim rekama: kad je vreme burno, ono se celo pretvara u bučanje i grmljavu, uzavri i diže vale, kakve ne mogu podići nejake reke; a kad nema vetra i kad je tiho, ono bistrije od svih reka razastre svoju nedoglednu staklastu površinu, večitu nasladu očima.

Bože, pomozi! Da ste mi zdravo, sinovi moji: i ti, Ostape, i ti, Andrija! Daj, bože, da ste svakad srećni na megdanu! Da bijete nevernike, i Turke da bijete, i Tatariju da bijete; pa kad i Lesi počnu što raditi protiv vere naše, da i Lehe bijete.

Lagano klonu on na ruke kozacima koji ga prihvatiše, i linu potokom mlada krv, kao skupoceno vino koje su ponele iz podruma u staklenu sudu nepažljive sluge, pa pokliznule baš na ulasku i razbile skupocenu bocu; sve se vino proli po zemlji, i uhvati se za kosu domaćin, koji ga je čuvao za najbolju priliku u životu, da bi se, ako dadne bog te se u starim godinama sastane s drugom iz mladosti, setili zajedno pređašnjeg, drukčijeg vremena, kad se čovek drukčije i bolje veselio

Pogleda Andrija: pred njim stoji Taras! Zadrhta sav i najedanput poblede: tako đak, kad nepažljivo zajede svoga drugara, pa za to dobije od njega udarac lenjirom po čelu, bukne kao plamen, iskoči besan na skamije i juri za poplašenim drugom svojim, gotov da ga iskida na parčeta, i najedanput natrči na učitelja koji ulazi u školu: onog trenutka utiša se besna vatra i klone nemoćna ljutina.