Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Mesec je odavno već obasjao s nebeske visine sve dvorište, puno pospala sveta, gust vrbak i visok korov iz kog se nije video plot kojim je dvorište ograđeno. Ona je jednako sedela kod glave svojih milih sinova, i ni za časak nije odvajala očiju od njih niti pomišljala da spava. Već su i svi konji, opažajući da sviće, pogledali po travi i prestali jesti; na vrbama poče treperiti gornje lišće, i malo-pomalo treperenje se spusti niz njih čak do zemlje. Ona je presedela do svanuća, nimalo nije bila umorna, i želela je u duši da se noć produži što je mogućno duže. Sa stepe se začu glasno rzanje ždrebeta; na nebu se jasno ukaza rumen.

Njegova žena… uostalom, oni su bili potpuno zadovoljni jedno drugim. Iako je prošlo više od osam godina kako su se uzeli, još uvek su jedno drugom donosili ili parčence jabuke ili slatkiš ili orah, i govorili dirljivo nežnim glasom koji je izražavao potpunu ljubav: „Otvori, dušice, svoja ustašca da ti metnem ovo parčence!“

Srećan je putnik koji je dugo putovao, po hladnoći, lapavici i blatu, naslušao se zveke zvoncadi, davao kola na opravku, svađao se i imao posla sa buntovnim upravnicima poštanskih stanica, sa kočijašima, kovačima i svakojakim usputnim huljama – pa na kraju krajeva ugleda poznati krov i svetlost što iz kuće do njega dopire; kad ugleda poznate sobe, čuje radosne uzvike čeljadi koja mu trče u susret, žagor i trčkaranje dece, tihi govor što umiruje dušu i što se prekida vatrenim poljupcima koji su kadri rasterati sve tužne misli. Srećan je čovek koji ima porodicu i takav kut; ali teško samcu.