Johan Volfgang Gete

bog sveti zna što li ih je takve satvorio! – svim žarom uobrazilje da prizivaju uspomenu na prohujale jade, mesto mirno da podnose sadašnjost ravnodušnu

nesporazumi i odugovlačenja stvaraju u svetu možda i više zapleta no pakost i lukavost.

Ali i u običnome životu nepodnošljivo je kad se zaori, ama za svakim koji je učinio kakvo iole slobodno, plemenito neočekivano delo: „Taj je pijan! Taj je pomerio pameću!“ Oj, vi trezveni, neka vas je stid! Oj, vi mudri, sram vas bilo

Sve, sve, ali ljubav; ničega kao ona na ovome belome svetu da čoveka nužnim učini

Jeste, ja sam samo bludeći putnik, gost i došljak na ovoj zemlji! A zar ste vi nešto više?

Kako sam sav radostan što sam otputovao! Što ti je srce ljudsko, premili prijatelju! Ostaviti tebe, koga toliko volim, sa kojim sam bio nerazdvojan, pa radostan biti! Znam, opraštaš mi. Zar mi nije sva ona druga poznanstva sudba prosto namerno tako izabrala, samo da bi srce, kao moje što je, zebnjom mogla da uzrujava?

opet sam iskusio da nesporazumi i odugovlačenja stvaraju u svetu možda i više zapleta no pakost i lukavost.

najmiliji mi je onaj spisatelj u kome ja iznova nalazim svoj rođeni svet; spisatelj kod koga se sve zbiva kao i oko mene, a čija mi je priča ipak zanimljiva i za srce mi prianja kao i moj život domaći, koji, doduše, i nije neki raj, ali mi je, sve u svemu, ipak izvor neiskazanog blaženstva.

ona mi to dopusti, pa sam i došao i od toga vremena mogu sunce, mesec i zvezde do mile volje da teraju svoj zanat, ja niti znam je li dan, ili je noć, i gubi mi se svet čitav oko mene.

Dragi Vilhelme, o svemu sam razmišljao i svačemu, o čovekovoj žudnji da se raširi, da nova otkrića čini, da tumara svukud, pa opet i o unutrašnjem nagonu da se dragovoljno ograniči i da kolosekom navike produžuje put, ne obzirući se sa brigom ni levo ni desno.