Johan Volfgang Gete

koji misli da mora da se tuđi od takozvane svetine, samo da bi očuvao – svoj puki ugled, taj zaslužuje prekor isto onako kao i strašljivac koji se od svog neprijatelja krije jer se boji da ne podlegne

Naša uobrazilja, gonjena samom prirodom svojom da se uzdiže, pothranjivana basnoslovnim slikama pesništva – sazdaje čitavu povorku bića u usponu, i to tako da smo tu mi najdonji stepen, a sve što je izvan nas pričinjava nam se divotnije, i svako drugi, pa ko je da je, izgleda nam savršeniji. I to se zbiva posve prirodno. Tako često osetimo da nam štošta nedostaje, pa nam se čini da to što nedostaje nama poseduje neko drugi, kome mi pridodamo što mi imamo, i, uza sve to, još i neku idealnu duševnu lagodnost. I tako je taj batlija dograđen do kraja – on, stvorenje koje smo mi sami sazdali

Naprotiv, ako mi, uza svu slabost i teško zapinjanje, samo nastavimo sa neprekidnim radom, uvidećemo, i te kako često, da smo dalje doterali našim vrdanjem i geganjem no drugi svojim jedrenjem i veslanjem – i… to baš i jeste istinsko osećanje sebe sama, kad trčimo sa drugima uporedo ili smo ih čak i pregnali.