Fridman Šulc fon Tun

Kako da opazim svoje neraspoloženje (dakle da primetim šta se sa mnom događa), kako da odvojim ono što ima veze sa mnom od onoga što ima veze s tobom? Kako da ti prigovorim, a da ti time istovremeno ne natovarim krivicu?

Može li se čovek uverljivo i verodostojno zalagati za promene u društvu ako pritom ne počne od sebe samog i u malom krugu u kome ima neposredan uticaj?

Upravo to što je svaka poruka čitav paket, s mnoštvom saopštenja, čini proces međuljudske komunikacije tako složenim i tako podložnim poremećajima i problemima, ali i tako zanimljivim i uzbudljivim

Uopšte ne moram nešto da kažem da bih komunicirao.

smanjenim doživljajem sopstvenih osećanja, doduše, može se živeti, ali ne može se biti istinski živ.

kad čovek duboko u sebi oseća strah, razum nema pristupa.

Energija, dakle, treba da ide na uobličavanje budućnosti, a ne na žalbe zbog onog što je bilo.

glavna poruka više leži na strani otkrivanja sebe i govori: „Pazi ovamo, vidi ko sam ja, šta imam, koga poznajem, šta mogu!“ Takve poruke s ciljem da se imponuje ne dominiraju samo razgovorom na prijemima i zabavama; i

svako ne u sebi sadrži rizik da se onaj drugi naljuti i podseća na opasnu činjenicu da smo drugačiji od drugih – da mislimo, osećamo, hoćemo i želimo drugačije. Ova svest stavlja na kocku zaštićenost koju nam se čini da smo kroz jedinstvo dostigli.

Svaka komunikacija ima aspekt koji se tiče sadržaja i aspekt koji se tiče odnosa