Vladika Grigorije

колико год да човјек воли некога на земљи и колико год био спреман да се жртвује, над њим се увијек надвија сјена себичности.

Хм, да ли су успомене само успомене или су нешто много више? Да ли нас оне враћају у прошлост и тако је оживљују, или су можда једина стварна садашњост и будућност? Да ли, у ствари, све оно што није успомена, што није успјело да прерасте у успомену, уопше вриједи?

Неки простори оживе у нама јаче и снажније тек када их напустимо. Заволио сам, истина, и Београд, који ми је пружао све оно што Планиница није могла, али је није могао замијенити. Није то могао учинити, а мој Београд није ни имао таквих намјера. Београд је прихватао нас дошљаке са свих страна, некако на први мах, брзо и не премишљајући се, онако како би се пружила рука некоме ко се оклизнуо овдје, на блатњавом Савском кеју.