Momir Bulatović

У савременом свијету, не само у економском систему, новац пресудно управља животима појединаца, друштвених група, нација па чак и цијелих континената. Без довољне количине новца нема ни лијечења, ни школовања, нити услова за живот. Уколико нема пара, човјек бива „избрисан“ из система.

Али шта је новац, како он настаје и којим путевима снажи своју моћ? Одговор на ова једноставна питања остаје потпуна непознаница за милијарде људи, иако већина њих мисли да га зна. Вођени правилима здравог разума, људи беспоговорно прихватају све иза чега стоји убједљива већина. А та већина сматра да је новац готова, дата ствар која се не пропитује по себи, већ се у односу на њега мјери сопствени успјех. Тако се вјековима сматрало да је онај који је у посједу већег богатства ималац и већег угледа и уживалац личне среће.

Основни закључак ондашње ујдурме био је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Оне дају паре владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Али док наплата дође на ред, владе ће потрошити своје мандате, па ће плаћање дугова бити посао неке наредне владајуће гарнитуре. Неразумна збрка у потрошњи одвијала се у новим и све већим круговима, који ипак налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник, а држава и њени порески обвезници су губитници.

У америчкој пољопривреди фарме производе, али корпорације зарађују новац. Процес производње је толико скуп да би био немогућ без кредитирања. Уколико фармери не извршавају налоге власника корпорација, сада у све већем броју и Кинеза, могу да остану без цјелокупне имовине, земље, стаја, силоса, хранилишта, кланица, мрестилишта… Иако се бројни Американци плаше да није тако, кинески званичници изјављују да им није намјера да покупују сву земљу, већ да желе да науче да фармама управљају на савремен и економичан начин. Кина има огромну територију, али с обзиром на бројност популације има и фактички неограничене потребе за производњом хране. Свега једанаест одсто њене територије може бити употријебљено за интензивну пољопривредну производњу. На то је утицала не само природна конфигурација него и бројни еколошки и популациони проблеми у њеним руралним дијеловима. У Америци има шест пута више обрадивог земљишта по глави становника него у Кини. Стога је више него разумљива жеља кинеских компанија да инвестирају у производњу хране, независно од тога гдје ће се сама производња одвијати.

Свих година кризе најсмртоносније америчко ратно копље био је њен долар. У спрези са Свјетском банком, ММФ-ом и Свјетском трговинском организацијом, Американци би сваком непослушном намакли финансијски „свилен гајтан“ и тренутно га придавили. То им је успјело чак и са моћном Русијом 1998. године, као и са много мањих и сиромашнијих држава, укључујући и оне у којима смо живјели на овим просторима. Никада их, при томе, није ганула патња и пустош коју су стварали и увијек их је водила непресушна жеђ за све већим профитима.

Посљедних шестсто година економске историје указује на интересантан образац понашања у односу на државе чији је новац уједно био и свјетски. Прво је ту улогу имала Португалија, затим Шпанија. У 18. стољећу примат је преузела Холандија, па Француска, затим Велика Британија и тренутно САД. Најкраће су „владале“ Португалија и Холандија – по 75 година. Најдуже, Шпанија и Велика Британија – обје тачно по 110 година. Просјечно вријеме трајања једне валуте као свјетског новца јесте око 95 година. Долар „влада“ 88 година. Стога, није право питање: „Да ли ће долар пропасти?“, него: „Када ће се то десити?“

„Новац је нова форма ропства и разликује се од старе по чињеници да није лично – нема личних веза између господара и роба“.
Лав Николајевич Толстој

Познати амерички економиста, Џон Кенет Галбрајт својевремено је устврдио: „Наука о новцу (монетарна економија), више од свих других поља у економији, јесте таква да се сложеност користи да би се прикрила или да би се избјегла истина, а не да би се она открила

Болестан човјек има само једну жељу – да оздрави, а већина здравих желе двије ствари – ЉУБАВ и НОВАЦ.

У складу са максимом да је „најважнији бизнис за амерички народ – бизнис“, предсједник Трамп је пробудио наду милионима својих сународника да ће се обогатити и тиме је аутоматски поразио све своје противнике.