У савременом свијету, не само у економском систему, новац пресудно управља животима појединаца, друштвених група, нација па чак и цијелих континената. Без довољне количине новца нема ни лијечења, ни школовања, нити услова за живот. Уколико нема пара, човјек бива „избрисан“ из система.

Али шта је новац, како он настаје и којим путевима снажи своју моћ? Одговор на ова једноставна питања остаје потпуна непознаница за милијарде људи, иако већина њих мисли да га зна. Вођени правилима здравог разума, људи беспоговорно прихватају све иза чега стоји убједљива већина. А та већина сматра да је новац готова, дата ствар која се не пропитује по себи, већ се у односу на њега мјери сопствени успјех. Тако се вјековима сматрало да је онај који је у посједу већег богатства ималац и већег угледа и уживалац личне среће.

Основни закључак ондашње ујдурме био је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Оне дају паре владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Али док наплата дође на ред, владе ће потрошити своје мандате, па ће плаћање дугова бити посао неке наредне владајуће гарнитуре. Неразумна збрка у потрошњи одвијала се у новим и све већим круговима, који ипак налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник, а држава и њени порески обвезници су губитници.