Kastigulja

Često se pita kako to Bog uredi da život provedeš sa ljudima koje vremenom zavoliš, s kojima se srodiš i potrošiš sve svoje dane, pa opet, one tvoje tajne misli vežu te za neki tren koji ostane samo tvoj. Taj neko i ne sluti da si ga prisvojio, da ga svuđe sa sobom nosiš, da je dio tvojih snivanja i često dio one potonje promisli prije no te savlada san. Lijepo ne znaš da li je viši grijeh to što ti se usadilo u srce nešto što nije tvoje il što se u njega nije utisnulo ono što brojiš u svoje.

Trebalo je dosta vremena dok je shvatila da se sreća ne mjeri mirom, no baš tim komadićem razvučenog odsustva tuge.

Priśetila se kako je, nekad, mudra baba Luce znavala reć da đevojka, ako išta ima u svijest, treba da bira momka koji je već nju izabra. Od ovih na koje oko lako zapne, čeljade se lako spotakne.

koje nije po mjeri njegove duše, tako da cijelog vijeka traži sebi m

Kad živimo sreću, na to nas mora neko drugi podśetit i ne znamo da je živimo, a kad nas stigne muka, tada nas sama tuga opomene. Niko drugi ne treba da nas podśeti na tugu.

Kolko je visoko do neba tolko je duboko do ljudske duše.

Teška su odlaženja, ma su teži ostanci. Onome što ostaje na težinu razdvajanja pridodaje se čekanje. Za toliko je, makar za zeru, lakše onima što odlaze.

Lako je lažima da budu dopadljive kad imaju stotinu lica. Zarad toga i jesu bez obraza.

Neke žene su darovane od Boga da svekoliko skuće. Kućnice.

Tek tada je shvatila kako lako prašta sestrina duša, da je spremna zarad jednog zagrljaja da svekoliko zaboravi i oprosti bratu, ka da se ništa grdno između njih nije desilo.