Petodinarke

Сине, видео сам мртве.

Гробове без крстова.

Куће без прозора.

Децу без мајки.

Разроване винограде, спаљене воћњаке.

Затрпане бунаре.

Не питај чиме.

Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.

Човека са главом на раменима, али мртвог.

Топовску цев која вири с кућних врата.

Бескрајне колоне.

Једне у аутомобилима, друге на тракторима.

И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.

Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.

– А има ли у твом селу нека река? – питам га.

– Нема.

– Баш никаква?

– Не, нема.

– Па, где идете на пецање?

– Не идемо. Код нас тога нема.

Постоје, мислим, и такви чудни светови.

Сине, видео сам мртве.

Гробове без крстова.

Куће без прозора.

Децу без мајки.

Разроване винограде, спаљене воћњаке.

Затрпане бунаре.

Не питај чиме.

Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.

Човека са главом на раменима, али мртвог.

Топовску цев која вири с кућних врата.

Бескрајне колоне.

Једне у аутомобилима, друге на тракторима.

И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.

Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.

Видео сам цвеће како гори.

(Замисли ту слику: редови и редови расцветалих црвених тулипана горе као јулско небо!)

Псе који се боје мачака, мачке које беже од пољских мишева.

Болесне који копне на приколицама.

Мајке које немају доручак.

Бебе које никада не спавају.

Очеве који не могу.

Не плаши мене, сине, новац који немам.

Ни земља коју остављам.

Даљине се бојим.

фудбал се, господо, игра, суди само онај који не зна да гони лопту

Замисли: у позну јесен, када се бере грожђе, твој отац пожели да зађе по виноградима, да омириши зрелу грашевину и крупни хамбург... Сешћеш ме у авион и послати у завичај (који, ионако, више немам) на дан, два, три? Када се ужелим ракије с друштвом и рауба на жирову осмицу – ти ћеш, је ли, да ме одвезеш до села, да ме оставиш у кафани, сачекаћеш да Микан, Лаза и ја пребацимо коју партију, а онда ћемо се, хоп-хоп, очас вратити у ту твоју Канаду? Матор сам, синко, да се потуцам по белом и црном свету. Нека ме овде где сам. Уосталом, ово село у које сам бачен има све, па и више од онога у којем сам се родио и из којега сам побегао: погледајте, децо, ову реку!

Тишина.

Дугачка као Дунав.

Широка као песма.

И дубока као суза које нема

И онда је пребирао по несигурном сећању, трагајући за неучињеним, али до тих истина није могао да дође, па је мучио себе још већим сумњама и дубљим прекорима. Чинило му се да сваки дан није учинио нешто што је требало, нешто што је морао, што је било толико очигледно и потребно.

Да би олакшао себи муке, наставник физичког васпитања и разредник шестог це Основне школе Патријарх Георгије Бранковић Душан Рађеновић овако је размишљао: „Узмимо да ми се све оно што сам учинио – добро и рђаво – отпише на рачун добре воље. Све рђаво што сам урадио, чинио сам из добре намере. Јасно ми је да то и није неко оправдање, да сам можда могао боље, али верујем да се на концу добра намера мора рачунати...”

И рендане јабуке и орасе – за пите и гужварице, без тога би живот био налик смрти