Život u porodici

zdravim porodicama neprestano ima većih i manjih sukoba. Što više čovek pokušava da ih izbegava, oni postaju sve veći i više škode odnosu.

stid i krivica su samodestruktivna osećanja s najtežim posledicama koja su nam poznata),

Škole su u istoj meri kao i porodice pogođene zaokupljenošću sobom, koja ne preza ni od sukoba i opštom nesigurnošću, a crkva u mnogim zemljama ima problema da svoje nesumnjivo pozitivne vrednosti prenese na takav način da ljudi osete da se one odnose na njih.

četiri oslonca koji su važni za blagostanje porodice i koji deci pomažu da razviju zdrav osećaj sopstvene vrednosti: ravnopravno dostojanstvo, integritet, autentičnost i odgovornost.

Neke veze počinju žestokom zaljubljenošću i velikom strašću, a druge, pak, uzajamnom simpatijom i kao zaštita od usamljenosti.

Autentičnost, dakle osobina da se bude nepatvoren i verodostojan, preduslov je za tri suštinska činioca saradnje u porodici:

• Za neposredan, topao kontakt između roditelja i između roditelja i dece.

Danas gotovo više i ne postoji društveni konsenzus o tome šta je ispravno, a šta pogrešno.

Deci nije potrebno „ne“ da bi iskusila svoje granice. Deci je potrebno „ne“ koje dolazi iz unutrašnjeg uverenja roditelja.

Suočavanje s problemom može da se odloži, ali ne i da se izbegne. Suprotnost od defanzivne odluke predstavlja odluka sa svešću o odgovornosti.

Mogu li deca, međutim, uopšte da shvate tako nešto? Ne, ne mogu. Ali upravo u tome se i sastoji detetov proces razvoja. U suočavanju sa stvarima čiji smisao shvataju tek tokom vremena.