Život u porodici

zdravim porodicama neprestano ima većih i manjih sukoba. Što više čovek pokušava da ih izbegava, oni postaju sve veći i više škode odnosu.

stid i krivica su samodestruktivna osećanja s najtežim posledicama koja su nam poznata),

Škole su u istoj meri kao i porodice pogođene zaokupljenošću sobom, koja ne preza ni od sukoba i opštom nesigurnošću, a crkva u mnogim zemljama ima problema da svoje nesumnjivo pozitivne vrednosti prenese na takav način da ljudi osete da se one odnose na njih.

četiri oslonca koji su važni za blagostanje porodice i koji deci pomažu da razviju zdrav osećaj sopstvene vrednosti: ravnopravno dostojanstvo, integritet, autentičnost i odgovornost.

Neke veze počinju žestokom zaljubljenošću i velikom strašću, a druge, pak, uzajamnom simpatijom i kao zaštita od usamljenosti.

Autentičnost, dakle osobina da se bude nepatvoren i verodostojan, preduslov je za tri suštinska činioca saradnje u porodici:

• Za neposredan, topao kontakt između roditelja i između roditelja i dece.

Danas gotovo više i ne postoji društveni konsenzus o tome šta je ispravno, a šta pogrešno.

Deci nije potrebno „ne“ da bi iskusila svoje granice. Deci je potrebno „ne“ koje dolazi iz unutrašnjeg uverenja roditelja.

Jedan od destruktivnih oblika moći jeste nemoć. Ona vodi zloupotrebi moći i povređivanju dečjeg integriteta, ali i rezignaciji, pasivnosti i lošem kontaktu.

Mada i predškolska deca već imaju izražen osećaj za kvalitet i potrebe zajednice, ona još nisu u stanju da se naročito strukturirano izraze, ali tu sposobnost stiču ako više vežbaju i ako im roditelji daju dobar primer.