Priče iz beogradskog života

Црква је свуда где се макар двојица састану у име Христово!

Понекад догађаји који се примичу пуштају пред собом сенке које се могу и опазити и које називамо слутња, предосећање!

мајстор Наум – педаљ старчића, удубљених очију, некако укочена погледа и спора говора.

– Женску прилику којој глава беше модра, у распадању!... Разумете ли, леш који би могао бити од петнаест, двадесет дана, али леш коме су очи живе и показује да свет траје! На глави имађаше зеленкасту мараму, али као да беше водена, као слап воде, која је, чудом неким, крута. Од утваре ме запахну воњ трулежи. У исти мах натури ми се уверење да је то она за којом сам трчао и лудост чинио...

– Биће мало језиво, али никаква фимистерија, него... не знам како да назовем: привиђења, халуцинације! Уосталом, ми смо о тим стварима разговарали, те знам да сте ви помало мистичар, те ћете то лако свести у категорију којој припада. Дакле, сад на ствар.

Други пут нас увераваше да неки амерички лекар помоћу електрике седој коси повраћа првобитну боју; истим начином нестаје ћелавости – најћелавији постане космат као библијски Авесалом.

Али у томе ретко кад бејасмо начисто, ретко кад знађасмо поуздано шта је његово истинско и трајно уверење, шта ли тренутно или притворно.

Темељите мисли своје или из књига узете обавијао је и пропраћао је свагда иронијом; парадоксе бранио је највећом збиљом, понекад одушевљено, тако да му се на лицу огледаху таласићи емоција које га обузимаху.

Не беху то више они утонули образи, оне очи из којих обично севаше грозничави огањ који га изнутра вечито сагореваше, него се лице испунило и малко заруменело, а кадифасте очи иронична израза, плави бркови и француска брадица доликоваху човеку од тридесет и пет-шест година.

Ломећи се по цео дан у војном вежбању, страхујући без прекида од крупних и ситних, подједнако немилостивих, старешина, не разумевајући нашто је све то и шта се управо од њега тражи, осећајући како поступно губи своју вољу и своју личност и како постаје чивија неке огромне целине, за коју га везује само страх – у младом, безазленом опанчару почеше тињати дотле непозната осећања; потајна мрзост и притворство.