Ništa se nije desilo

Потом осетим глад, изнова, па потребу да напишем Ањи песму, да се истуширам, да довршим теглу пекмеза, да разбијем ту теглу, да купим телескоп, да купим бицикл, да променим факултет, да спавам.

Кажипрстом десне руке опипавам непрочитане делове књиге и плаши ме тај бесконачни слап, делује ми да бих се могао угушити у сопственом незнању.

Понекад, суочен с некаквом старом школском вежбанком, мајицом или играчком из детињства, запитам се колико сам сопствену прошлост заиста доживео, а колико измислио. Један од кључних узрока ове несигурности потиче из основне школе, где је сваки септембар, поред блата и лишћа, доносио и писмени задатак с темом „Где сам провео летњи распуст”. За некога ко нигде не путује та тема је била болна и када се први пут појавила, бела на зеленој табли. Међутим, она је годинама опстајала у свом раскалашном нехају, тражећи од мене да изнова описујем оно чега уопште није било и чинећи тиме лаж легитимним средством одбране. Данас бих можда умео да испишем читаве странице о човеку који се не креће, можда би то били чак и весели редови, али тада – с осам, девет или десет година – проклетство летњих недогађања и непутовања потпуно ме је паралисало. Зато сам недељама унапред, предосећајући опасност, измишљао рођаке у Куршумлији или Ћуприји, у Ариљу или Димитровграду. Бирао сам градове довољно велике да је учитељица за њих чула, а довољно удаљене да не зна ништа о њима. Јер требало је детаљно описати невиђене летње пејзаже ових варошица, историјске знаменитости, хук возова и поглед кроз замусани прозор, доручак у викендици или пецање на реци – ако је било икакве реке. Недостатак доживљаја надокнађивао сам подацима из црвеног једнотомног лексикона, уносећи у своје саставе чак и бизарне статистичке податке. Не сећам се да ли сам икада ухваћен у лажи (моје радове, свакако, нико код куће није читао), али се сећам црвенила на образима када је учитељица наглас приметила како имам изразито много рођака широм земље.