Ljudi koji sede u tami

Samo u zagrljaju čovek se može osećati dobro.

Uvek bi je s velikom čežnjom primio k sebi, u jedan deo svog sveta, ali nikad se ne bi davao potpuno. Uvukao bi je u svoje duboke plave oči, zaveo bi je osmehom i rečima, učinio bi da se oseća jedinom na svetu, a onda bi je, a da ne oseti taj trenutak, ostavio samu. Deo njega lutao je nezadrživo ka nekoj mističnoj daljini. Glasno se smejao kad bi počela da mu priča o njegovoj podeljenosti: „Je l’ istina? Reci mi. Nemoj uvek da se smeješ.” „Ne smejem se. Ne smejem se zapravo. Čudno mi je kako me vidiš.”

Kolevka ljubavi i dalje se ljulja, a osećanja se nose dalje niz prugu života. Samo u zagrljaju čovek se može osećati dobro.

Jedini mejl od Jovane dobio je pre više od dve godine. U njemu je pisala da je u Novom Sadu, da još uvek oseća umor od ljudi i događaja i da novo proleće ništa nije probudilo u njoj. Napisala je još da redovno odlazi u jednu staru crkvu u centru grada, Nikolajevsku, i da je snagu našla u molitvama i u razgovorima s tamošnjim sveštenikom.

Šta će dalje biti?

Dalje su nedostajanja

Uvek bi je s velikom čežnjom primio k sebi, u jedan deo svog sveta, ali nikad se ne bi davao potpuno. Uvukao bi je u svoje duboke plave oči, zaveo bi je osmehom i rečima, učinio bi da se oseća jedinom na svetu, a onda bi je, a da ne oseti taj trenutak, ostavio samu.

BEZ STRAHA OD ĐAVOLA,

NEMA NI POTREBE ZA BOGOM

Glupo je ponoviti istu grešku. I zato samo idi. Ne mogu reći glasno. Ne mogu! Jer kad bih je izgovorio, tu reč, ona bi se okrenula naopako. Ne mogu, jer znam da su sebični oni koji kažu „ostani”...

onda kad smo spremni da ugodne i neugodne činjenice i sećanja stavimo u istu ravan, otkrije nam se suština.

Reći ću vam samo jedno: da je život iskušenje i da nijedan čovek ne treba da bude sam