Vizuelna inteligencija

Koristite svoje uši, koristite svoj mozak, tu izraslinu kojom opažate, i koristite svoje moći dedukcije.“

Umesto da samo stojimo tamo gde stoji neko drugi, ispitajmo kako bi svet mogao da izgleda kada bismo na njega gledali očima drugih.

gledaj na sve strane. Umesto da automatski budemo usredsređeni na ono što je pravo ispred nas, moramo neprestano da menjamo perspektivu.

promeni način na koji posmatraš, i ono što posmatraš će se promeniti.

Proces sortiranja onog prikladnog ili važnog iz preterane količine informacija koje naša čula primaju brz je, nevoljan i, kako naučnici smatraju, donekle nesvestan. Mozak skenira informacije primljene iz našeg okruženja sve dok mu nešto ne privuče pažnju; to se tek tada „učitava“ u našu svest. Pošto je naš kapacitet za pažnju konačan, „realizuje“ se samo mala količina informacija. Informacije koje nisu kategorizovane prolaze kroz mozak bez asimilacije; postoje, ali mi ih ne primećujemo. Naravno, naš propust da nešto registrujemo ne znači da to ne postoji.

„Svet nas strašno zbunjuje; toliko se toga dešava istovremeno – vizuelno, čujno, na sve načine – a mi sa time izlazimo na kraj tako što kategorizujemo. Prerađujemo ono minimalno što nam je potrebno kako bismo se prikladno ponašali.”

Kada jednom postanemo svesni sopstvenih percepcijskih sočiva, možemo da vidimo iza njih.

premda naše oči mogu da budu otvorene i zagledane pravo u nešto što nam se nalazi u vidokrugu, ne vidimo to uvek – posredi je anomalija poznata kao „slepilo usled nepažnje“.

Iako često mešamo ta dva termina, „videti“ bi moglo da znači automatski, nevoljno beležiti slike. „Posmatrati“ znači videti, ali svesno, pažljivo i promišljeno.

„Većina ljudi vidi, ali ne posmatra.“