Aleksandar od Jugoslavije

Nije Jugoslavija greška. Greška smo mi svi, ovakvi kakvi smo sad...

Zlo je neprosvećena demokratija, a ne prosvećeni apsolutizam... I Platon se rugao obliku vladavine u kome trojica neukih mogu da nadglasaju Sokrata i njega.

Parlament je u rasulu. Sve je u haosu. Dugačke i jalove rasprave, svađe u medijima, hrvatski bojkot države, oružane bande u Makedoniji i na Kosovu, čak i u Crnoj Gori, srpski ratni invalidi i veterani okreću se protiv kralja, seljaci očajni, inteligencija svih ovdašnjih nacija i religija podleže virusu plemenskih strasti i mržnje. Svi su napeti, svi su u strahu, sem predsednika Vlade Nikole Pašića. Taj starac ne pokazuje nikakve emocije, on u baruštini pliva najbolje. Njegova Radikalna stranka najmoćnija je u državi. Njeni članovi su vernici zagledani u Pašića, u svog Boga, slično kao što su italijanski fašisti opčinjeni Musolinijem. Stjepan Radić i Seljačka stranka su, za većinu Hrvata, ono isto što su Pašić i radikali za Srbe. Kralj Aleksandar deluje bespomoćno. Nervno napet, po ceo dan prima poslanike svih zavađenih tabora, nastoji da ih pomiri, ali uzalud. Svi ga ucenjuju i traže velike pare za sebe i svoje ljude, traže državne položaje i povlastice. Proslavljeni vojskovođa nemoćan je na ovom frontu. Nema ni oficire ni vojnike koji ga slušaju. Puši dnevno i do stotinu i dvadeset cigareta, dva puta se otrovao nikotinom.

U tihom glasu glas je Boga, piše u Bibliji...

Piši za novine šta hoćeš, a meni javljaj ogoljenu istinu, ma kakva da je. Naše diplomate i agenti me, uglavnom, obmanjuju. Govore mi samo ono što misle da će da mi prija... Znaš, Mesečino, da ne volim ulizice. Dok smo bili u izgnanstvu, ti si, žestoko, nekoliko puta raspalio po meni. Volim takve...

– Ko je zapovednik krstarice? – upita Aleksandar.

– Na službi, Vaše veličanstvo. Kontraadmiral Jure Šimić.

– Naredite paljbu iz brzometnih topova. Da čuje Musolini muziku jugoslovenske Dalmacije!

– Braćo naša najrođenija, neka su blagoslovene majke koje su vas rodile!

Ovim rečima dobrodošlice, dr Josip Smodlaka dočekao je, u novembru osamnaeste, ulazak srpske pešadije u Split. Fudbaleri Hajduka i više od dvadeset hiljada Splićana klicali su: „Jugoslavija, Jugoslavija.“ Italijanska vojska, koja je već bila zauzela Zadar, zastala je pred Splitom. Generali su javljali svojoj komandi: „Stigli Srbi, ne smemo dalje. “

Ovoga septembarskog dana, dvadeset i pete, a toplo je i vedro u Splitu, grad se izlio na ulice, da pozdravi dolazak kralja Jugoslavije. Musolinijevi reporteri i agenti su šokirani. Oduševljenje je isto kao i osamnaeste. Ne samo u Splitu nego i u čitavoj Dalmaciji. Na Korčuli, Hvaru i Visu, jadranskim ostrvima koja su trn u oku imperijalnih ambicija rimskih fašista, svi meštani su, euforično, klicali Aleksandru i Jugoslaviji.

– Rekoh vam kad smo se prvi put sreli, Hrvati su uvijek nezadovoljni. Uvijek nešto traže, ali ne znaju ni što ni zašto... Nije vic, nego je istina, da su, jednom prilikom, najviši hrvatski predstavnici otišli u Beč, tražeći da ih primi car i da mu oni saopšte svoje zahtjeve. Car je odgovorio da mu, precizno, u pisanoj formi, predoče šta traže, pa će ih primiti. Prijema nije bilo, jer oni nisu mogli da formulišu šta zahtjevaju... Upoznajte Hrvate, pa se onda dogovarajte sa njima. Po Zagrebu galame da je Hrvatska sve do Drine i Zemuna i da su, sa tim programom, ušli u Jugoslaviju. Kada im se kaže da bi Hrvati, u takvoj Hrvatskoj, bili ubjedljiva manjina, oni se začude i zbune, pa odgovore da je, možda, Jugoslavija bolje rješenje. Malu Hrvatsku neće, a velika Hrvatska je bajka. Takvi su, takvi smo, i po tome nalik Srbima. Jugoslavija je, za većinu Srba, prihvatljiva samo kao proširena Srbija, iako su i oni manjina u njoj. Hrvati su naličje Srba. Dakako, može se reći i obrnuto. Previše smo slični, takoreći isti, a to je opasno. Najveća omraza izvire iz malih razlika...

– Koji Hristos, kakvo Jevanđelje, meni se pričinjavalo da svi oni nose koplja i mačeve – rekao je akademik Milanković, po izlasku iz Patrijaršijskog dvora, a zapisao, u svom Dnevniku, Luka Mesečina.

– Moj kalendar nije ni gregorijanski ni vatikanski, nego moj – povika akademik Milanković. – Gregorijanski kasni za jedan dan u tri hiljade godina, a moj kasni za jedan dan u trideset hiljada godina. I, ako niste znali, ja sam i Srbin i pravoslavac.

– U ovome času, vaš kalendar se, gospodine Milankoviću, podudara sa gregorijanskim, sa vatikanskim kalendarom. I mi ga nećemo, jer je jeretički. Mi ćemo slaviti Božić i u maju, samo ne kad i Hrvati – omače se patrijarhu.