Putovati

Jutro na moru, plavom u svim nijansama te nadasve „čuvene” obojenosti. U daljini, na pučini: modro-Plavo. Na pojedinim mestima, tamo gde se talasi mreškaju vitlani vetrom, i podižu: Plavo prelazi u Zeleno. Modro-Plavo se sada upisuje u simfoniju Plavetnila koje, iako svetlo-svetlo-Plavo, odozdo sa neba, natprirodno snažno pritiska i Posmatrača i njegov gotovo vazdušast pogled.

Ljubav. Ljubav se osećala u vazduhu. Kao barut pred eksploziju.

Doručak među sličnima sebi je uvek i bitka za zalogaje. Povremeno sećanje na propuste prethodnog dana. Onda i osvrt na usputne životinje: mačke, pse, mrave, lastavice. Tiho, sporo, ipak i spoplićuće izlaženje iz sna protekle, naglo prekinute noći.

Pogled, kakav „samo mogu da poželim”, u neko nedeljno jutro: udaljen od svega „napadnog”, „suvišnog”, „neprijatnog”, često i „nesnošljivog”, pa i „pogubnog”.