Žarko Radaković

Jutro na moru, plavom u svim nijansama te nadasve „čuvene” obojenosti. U daljini, na pučini: modro-Plavo. Na pojedinim mestima, tamo gde se talasi mreškaju vitlani vetrom, i podižu: Plavo prelazi u Zeleno. Modro-Plavo se sada upisuje u simfoniju Plavetnila koje, iako svetlo-svetlo-Plavo, odozdo sa neba, natprirodno snažno pritiska i Posmatrača i njegov gotovo vazdušast pogled.

Nisu govorili ništa o muškarcu oslonjenom nogom o visoku barsku stolicu, bezličnog izraza, još više takvog zbog naočara besmisleno namaknutih navrh nosa; kao da je beskonačno dugo telefonirao.

U jednoj kafani video sam sebe u nekoj drugoj kafani. Video sam sebe u kafani kao čekaonici lekarske ordinacije. I tamo je vladala napetost. Iako se ni tu nije razgovaralo, svaki pojedinac beše prisutan u najvećoj meri. Jer svako je svakome bio sasvim blizu. Disalo se neposredno nadohvat drugoga. Pravo je čudo što se mirisi kože i daha drugoga nisu osećali. Jesu sva čula bila aktivna, ali pre svega behu to čulo vida i čulo sluha. Ostala: ne isključena, ali podređena najaktivnijima. Dakle, čulo mirisa bilo je uključeno u čulo vida.