Yugoslav

Ne sviđa mi se ta ekskluzivnost uživanja kada ti je teško, vodi nekoga da vidi kornjače na Galapagosu zato što je živ, ne zato što mu je to poslednja želja.

A da sanjaš, obožavaš, na stomaku, i da se uspavaš na plaži, vreme traje drugačije, sporije, što znači da duže živiš. Mnogim bolesnim ljudima preporučuje se plaža, duže će živeti, jer je tamo protok vremena drugačiji. Mnogi bolesni ljudi želeli bi da odu nekud poslednji put, vrlo često baš na plažu, onu iz mladosti ili neku običnu i golu, gde mogu da gledaju letnju apokalipsu osame, očišćenu od graje, gužve, sladoleda na točenje i brodića koji odlaze ili pristaju. Ne, ovaj prizor je nešto drugo, najčešće more i nebo i greben i galeb, i jedino što odskače je narandžasti graničnik za plivače, negde u daljini, ali džaba, kad se ovde niko ne kupa, ova plaža je opsena onih koji bi voleli da se vrate, da se oporave, da zaustave lažno i obično vreme.

Nemoj biti nesrećan, budi nežan prema sebi, štedi se, češće idi na more.

Pitanje optimizma večnog isto kao pitanje svih pitanja, da li je Sizif srećan, odnosno kako reče Vojislav Despotov: Kad bismo se ponovo rodili, da li bismo ponovo živeli?

2 Miljković pita

Slika, i na njoj beba, i zavesa, i predeo u pozadini, krošnja koja se nazire kroz šupljikavu tkaninu, i za nju zakačena moja prva igračka, pilence s muzičkom kutijom u srcu.

Nisam smela da otvaram ormar s tatinim stvarima, bilo mi je nestvarno da ih gledam kako se suše na žici, neke koje je mama oprala kako bismo ih koristili. One su na žici visile tako uobičajeno, to kao da je bio najveći dokaz da je on još tu. Ali jednog dana slučajno sam otvorila ormar s onim njegovim stvarima koje je nosio, a mi ih nismo oprali, ostavili smo ih da budu tu, u ormaru, ono što je nosio ranije. I osetila sam esenciju. Ne, nije to bio miris parfema, a tata je stavljao mnogo parfema, nije bio ni njegov miris, već emulzija obaju, esencija, miris zagrljaja, zagrljaja kad se vrati odnekud ili me sretne u gradu. Nigde na svetu nije bilo više ničega što je bio on toliko kao ta esencija. Nije bilo njegovog traga, osim tu, u ormaru. Postojalo je mnogo stvari, ali nigde više na planeti onoga što je bio on. Bili smo tu moja sestra, brat i ja, ali mi smo već nešto drugo, mi smo tatina razvodnjena esencija, razvodnjena mamom, jer kako loza ide dalje, predak se neminovno razvodnjava, bez njega ne bi bilo ničega, ali on se gubi negde u daljini. Tata je bio svuda, u našim pokretima, u osmehu, u ishitrenoj reakciji, ali sada nije bio nigde više nego u tom ormaru, u mirisu kaputa i sakoa koje je nosio. Tu je bilo i znoja, i beogradskog smoga, i jutara, i mostova, i poslovnih sastanaka, parfema, ali najviše esencija zagrljaja.

Ne sviđa mi se ta ekskluzivnost uživanja kada ti je teško, vodi nekoga da vidi kornjače na Galapagosu zato što je živ, ne zato što mu je to poslednja želja

Koliko nekog voliš, hoćeš ne sve kao on, ti hoćeš da budeš on, da mu se približiš najviše što je moguće, da preuzmeš sve njegove patnje.

Ne moramo da umiremo da bismo videli more. Nadiši se vazduha dok još možeš, jer će doći momenat kada će taj jadni vazduh zvrjati u tvojim plućima kao u kakvoj čekaonici, hukaće, ali uzalud, ta aula tvojih grudi biće kao oglodana konstrukcija tela neke skupocene ribe.

Nije to što bih se zaplakala, nego što nemam naviku, kad nije tu, nemam naviku, a one se stiču ili gube. Kao, dođi da pijemo kafu, jer to se radi zajedno. Toliko puta me je bolela glava, ne zato što nisam umela sebi da skuvam kafu, nego sam tražila da tu budu dve glave. A glava ume da zaboli od pritiska. Ako ga uopšte nemaš, ne može da te boli.