Silvija Cuka

Na kraju smognem hrabrost i zaputim se u kupatilo. O bože! U ogledalu je portret Dorijana Greja – ženska verzija u pižami. Zbog podočnjaka izgledam kao panda sa perikom.

ne obazirući se na bolove zbog plikova koji mi se prave na stopalima. Lubutenu nije dovoljan moj račun u banci, on hoće i moju krv.

„Gvido, Aliče kaže da je dobila cveće, ali ne zna od koga!“, vikne mama.
„Mora da je neka greška!“, dovikne vrlo uviđavno moj otac iz drugog dela kuće.
„Zašto bi bila greška? Zar ja ne mogu da dobijem cveće?“,

„Ako muškarac ubere ti cvet, nemoj misliti da sav si njegov svet, to znači samo da ne zna šta će, jedino ga zanima da ti skine gaće.“

„Hvala nebesima, znači da usred tog astrološkog haosa još ima znakova moždane aktivnosti.“

Ponavljam, kao neku mantru, kako bi Danijele mogao da bude čovek mog života, kako nema nikakvog smisla da i dalje jurim nekoga kao što je Davide, osim ako svesno ne težim samouništenju.

nekom filmu, u nekom od mojih filmova, ovakav prazan hod bio bi greška u scenariju. Već bi bilo jutro, bili bismo kod Klauzena, ili bi se, u krajnjem slučaju videla moja ruka koja gasi svetlo na noćnom ormariću. Život se ne sastoji samo od značajnih scena, velikih reči, mudrih dijaloga. Nažalost. Stvarnost je sačinjena prvenstveno od trenutaka poput ovog, od praznog hoda u kome se besmislenost svega obrušava na tebe kao voz u punoj brzini.