Kim Mišel Ričardson

sebe.

„Svet postaje mnogo velik, Bluet. Osetiš se strašno malim“, odgovorila je Andželina jedva čujnim šapatom. „Prebrzo raste. I to dok gledaš pravo u njega, ali istovremeno ne primećuješ. Nije to prirodno

Za moju dušu se pripila obeščašćenost kao da ima život, ranjavost, crna i teška poput grumena kentakijskog uglja koji će naći svoj prljavi put u naš dom.

Sećam se da je mama, misleći da ne slušam, rekla tati kako ženska ćutnja dozvoljava tim zlim, bezbožnim muškarcima da se kreću slobodni među svojom lovinom, drsko prolaze kraj onih što su propatile od njih na ulicama Trablsama uz podmukao pozdrav šeširom, samozadovoljno tapšanje po preponama.