Ana Atanasković

Možda užas ipak ne može da se desi ako ne može da se zamisli?

Na Siciliji sve ima ukus mora.

Oven je mek kao duša, bučan kao podne, sa njim je uvek dan, nema noći, ne spavam, ne sećam se kad sam spavala, a verovatno jesam.

Robert i ja smo sedeli, sa Tvenom, u Gramersi parku kad je Tven rekao, sasvim nonšalantno a u stvari duboko se zagledavši u naše oči, da ćemo se u starosti kajati zbog onog što nismo uradili a ne zbog onih stvari koje smo uradili.

Kipling kaže da si čovek kada si zaljubljen ali ne lud od ljubavi.

Ljubav je božanski dah kojim mi smrtnici bivamo opijeni, a tada možemo svašta da uradimo.

Kako je to čudno: onaj kome se dajem sa malo srca voli onog koga moje srce voli.

Ne možeš da biraš koga ćeš da voliš.

Robert često kaže da je važno koliko smo ljubavi davali drugima, da ljubav opstaje i kada nas ne bude, naš polet i napor i naše misli ostaju da lelujaju nad svim kamenjem, i neko će ih u budućnosti uhvatiti i primiti.

Dok misliš na druge, gubiš vreme; mogao si da uživaš u životu i životnim sokovima, a ti se jedeš.