Simona Arnstet

kreće iza ugla i nestaje. Pogledao je svoje isflekane cipele, stavio ruke u džepove i krenuo u noćnu šetnju ka kući. Privukla ga je – nije vredelo poricati. Činjenica je da ju je zapazio čim je ušao u bučni restoran. Počeo je da kreči jednu sobu u stanu i slušao je muziku, zaokupljen struganjem, gitovanjem i brušenjem. Oko pola osam je veoma ogladneo. Frižider mu je bio prazan, jer je došao najranijim avionom iz Londona, gde je vredno radio u glavnoj kancelariji – pa je u poslednjih godinu dana jedva i bio kod kuće u Švedskoj. Osim toga, i mrzeo je da sprema hranu. Promenio je majicu, ali su na njemu ostale isflekane farmerke, pa je tako prošetao do trga Stureplan i restorana Sturehof. Tu je ona sedela. Svetla kosa je hvatala i odražavala osvetljenje u baru, sijajući se od svega toga. Mekane obline koje tamna haljina nikako nije mogla da sakrije i odlučan izraz lica kada je pokušala da balansira na visokoj stolici privukli su mu pogled, učinili da zastane, pa su ga potom odvukli do nje. Sve je na njoj bilo okruglo i mekano: obrazi, grudi, noge. Nije bilo nikakvih čvrstih uglova, uskih linija niti dobro istreniranih mišića. Izgledala je usamljeno, skoro napušteno. Iako je došao u restoran da jede i prikupi misli pred sutrašnji naporan dan, uprkos tome što su žene i komplikacije bile poslednje što je tražio nakon jedne sasvim lude, užurbane sedmice, ipak je impulsivno stao pored nje, naručio pivo i pogledao je. Pijani osmeh koji je dobio kao odgovor, a zatim i brz komentar, podstakli su ga da sedne pored nje i započne razgovor. Vrlo brzo dotakao se misli da pokuša da je zavede. Slab je na obline, a ona ih je imala u izobilju.

„To je zato što sam ja jedna sposobna devojčica“,

„Ili žena, na to sam, naravno, mislila. Ja sam jedna sposobna žena“,