Gorica Nešović

leže buketići suvog bosiljka čiji odavno ishlapeli miris i dalje lebdi sobom,

Rusi su beli, toliko beli da im je koža roze, ali se ceo dan peku neviđeno; popodne su već rumeni, i sam pogled na te izgoretine boli. Ali su uporni. Nisu došli na more da bi sedeli u sobi.

To su drugarice koje su prešle četrdeset petu, ali dobrodržeće.

Deca su još uvek samo napola civilizovana bića u kojima čuči iskonska životinjica, spremna da širom otvori oči.

A ja živim svoj život, uzbudljiv i buran, motam se svuda, znam mnogo ljudi, provodim se.

španske inkvizicije, marke Fitnes-teretana.

Žmu i ja smo odmileli u prodavnicu zdrave hrane. Po istoj je lelujala ekipa gegi-vegi, izgladnelo kupujući zemljane kolačiće napravljene bez brašna, bez šećera i bez svega što bi moglo da pokvari prirodni ukus gline iz mongolskih stepa. U voćno-povrćnom delu su se šepurile prirodno uzgajene lubenice veličine retardiranih jabuka, breskve napredne kao kupine i limunovi uz priloženu lupu. Na polici za žitne proizvode smo našli prirodno brašno iz egipatskih piramida, koje je izgledalo kao upravo sastrugano sa istih, pirinač odgajen pod budnim okom dalaj-lame,

uplaćivala turistički let u svemir i za ostatak kupovala preostale deonice fudbalskog kluba Arsenal.

pročita, pa mi sažme i prepriča, ili pristupim prirodnoj komunikaciji.

Ćutala sam kao zalivena.