Slaviša Pavlović

Што се више пење, то га више ударају.

Уз славу и поштовање иду и непријатељи.

Љубав је ипак јача: испере сваки грех, сваку срамоту; све што је лоше, нечасно и бљутаво, она или пребрише или оправда

Не можеш једном чопору који није имао своје витезове, објаснити суштину витештва! Како нацији која нема својих светаца објаснити шта је светост живота?

Зар немамо леп пример из историје како су Највећег међу нама разапели на крсту?

То ме једино теши.

Што је Христос васкрсао. Ми смо Његов народ. По мучеништву.

Васкрсли смо након толико година под Турцима, уздигли смо се и након Аустроугара. Доћи ће наше доба поново.

Памет и рад морају да се поштују, а ко тако не чини, мора пропасти.

Одувек су мали људи унижавали већег, да се истакну.

Говоре му да је време да крене у свет, а и сам одувек осећа да није обичан, попут њих.

– Изабрани људи не живе од оног што им живот поклони, него што сами отму од њега, мој драги Алекса.

Глупаци мудрују јер мудраци ћуте.

Зна он одавно да Србин има природну склоност да све своје велике људе или поубија или унизи, и да их затим опева у десетерцу као хероје своје нације, и најзад прогласи светитељима своје цркве.