Juval Noa Harari

U istoriji je svaka tačka raskrsnica. Samo jedan pređeni put vodi od prošlosti u sadašnjost, ali se mnoštvo puteva grana ka budućnosti. Neki od tih puteva su širi, ravniji i bolje obeleženi, te je otud i verovatnije da ćemo njima poći, ali ponekad istorija – ili ljudi koji istoriju stvaraju – pravi neočekivane obrte.

Milioni godina evolucije oblikovali su nas da živimo i razmišljamo kao pripadnici zajednice. Za svega dva stoleća postali smo otuđeni pojedinci. Nema boljeg svedočanstva o zapanjujućoj moći kulture.

Nije to laž. To je mašta.

Kao i novac, deoničarska društva s ograničenom odgovornošću i ljudska prava, tako su i nacije i potrošačka plemena intersubjektivna stvarnost, koja postoji samo u našoj kolektivnoj mašti, pa ipak joj je moć neizmerna.

Sirijska, libanska, jordanska i iračka nacija plod su nasumičnih granica koje su u pesku povukle francuske i britanske diplomate, ne obazirući se na bliskoistočnu istoriju, geografiju ni ekonomiju. Te diplomate su 1918. godine rešile da će narod Kurdistana, Bagdada i Basre ubuduće biti „Iračani“. O tome ko će biti Sirijci, a ko Libanci odlučivali su prvenstveno Francuzi

Što je još važnije, lakše nam je da saosećamo s patnjama pojedinaca nego čitavog stanovništva.

Godine 2000. u ratovima je izginulo 310.000 ljudi, a zločini su odneli 520.000 žrtava. Svaka žrtva je jedan porušeni svet, razorena porodica, rodbina i prijatelji obeleženi ožiljcima za ceo život. Iz makroperspektive, ipak, tih 830.000 žrtava samo su 1,5% od 56.000.000 ljudi koji su umrli 2000. godine. U saobraćajnim nesrećama te godine je izginulo 1.260.000 ljudi (2,25% ukupnog mortaliteta), a 815.000 je počinilo samoubistvo (1,45%).

Brojke za 2002. godinu još veće su iznenađenje. Od 57.000.000 smrti, samo je 172.000 ljudi izginulo u ratu, a 569.000 je nastradalo usled zločina (ukupno 741.000 žrtava ljudske nasilnosti).

Britanija je 1945. godine vladala četvrtinom sveta.

Nije nikakva slučajnost što se i oni međudržavni ratovi punih razmera koji se još dešavaju u svetu, kao što je bio irački napad na Kuvajt, dešavaju tamo gde je bogatstvo i dalje staromodno materijalno bogatstvo.

Isto tako je širenje evropskih imperija veoma uvećalo kolektivnu moć čovečanstva omogućivši strujanje ideja, tehnologija i vrsta useva i otvarajući nove puteve trgovini, pa ipak iz toga nije proisteklo ništa naročito dobro za milione Afrikanaca, američkih domorodaca i australijskih Aboridžina. S obzirom na dokazanu ljudsku sklonost