Karina Rozenfeld

Stvarno hoćeš da to uradim?“ Držeći se za grudi, pravio se da drhti. „Ali... ali... mogao bih da se povredim.“

„Umukni.“ Da bi ga upozorio, Antoan mu je prišao korak bliže; pištolj u njegovoj ruci svetlucao je na mesečini. „Prestani da mi traćiš vreme, mali. Izgubio si opkladu. Ovo je tvoj izbor. Sad...“ Slegnuo je ramenima. „Moraš da skočiš. Saša, samo uradi to. Završimo s tim.“

Saša je podigao ruke. „U redu, u redu. Ne uzbuđuj se.“

Bio je visok i mršav. Nosio je izbledelu crnu majicu i farmerke. Kad je neustrašivo zakoračio na ivicu krova skladišta, široko se osmehnuo, zbog čega je izgledao još mlađe. Zbog vetra mu je ravna smeđa kosa pala na oči, pa ju je zabacio unazad i pogledao u mrak.

Antoan je znao da se tlo ispod neće videti u ponoćnoj tami. Krov na kojem su stajali bio je iznad petog sprata.

Previsoko je da se preživi pad.

Saša je čučnuo pripremajući se da skoči u prazninu.

Antoanu je zastao dah. Divio se hrabrosti tog klinca i nije mu bilo drago što će videti kako ovaj umire. Ipak, opklada je opklada, a mali je ovog puta preterao. Uzeo je novac od njega i nije mu ga vratio. Zavlačio ga je kao da je on neozbiljan. Nije smeo to da dozvoli; nije smeo da dozvoli da momci vide da se neko tako ponaša prema njemu. Morao je da ga izdvoji kao primer. Kada sutra pronađu njegovo telo, oni će znati ko stoji iza toga.

Poštovaće ga.

„Hej, imam ideju. Hajde da se još jednom opkladimo.“

Antoan je jače stegnuo pištolj.

Ništa mu nije bilo jasno. Zašto mali nije bio uplašen? Zar mu je svejedno što će uskoro umreti? To nije imalo smisla.

Antoan nije voleo kad je nešto besmisleno.

„Šta? Sad?“ Od besa mu je glas postao piskav. Naterao se da ga malo produbi. „Samo što nisi tresnuo glavom o zemlju, a hoćeš ponovo da pregovaraš?“

„Aha“, rekao je momak hladno i odlučno. „Baš sad.“

Promrsivši gomilu živopisnih psovki, Antoan je spustio pištolj i upalio baterijsku lampu koju je držao u levoj ruci.

„U šta bi se sad kladio kad samo što nisi umro?“, zarežao je Antoan.

Saša je izvadio telefon iz džepa. „Prvo, moraš ovo da mi pridržiš. Mama mi ga je tek kupila i ubiće me ako ga polomim.“

Antoan je zamahnuo pištoljem. „Zabole me za tvoj...“

„Ššš.“ Saša je kažiprstom dodirnuo usne. „Pazi na izražavanje. Nisam još završio. Kao deo opklade, uzećeš telefon. Onda ću ja skočiti pošto vidim da to baš želiš. Samo što neću umreti. Ustaću i poći kući. Kad to uradim, vratićeš mi telefon, oprostićeš mi sve dugove i dati mi petsto evra za trud.“ Zaljuljao se na petama dok je pogledom izazivao Antoana da odbije. „Jesmo li se dogovorili?“

Antoan se grohotom nasmejao, iako mu ništa od toga nije bilo smešno. Pištolj mu se trznuo u ruci.

„Stvarno misliš da ćeš ikad ponovo koristiti telefon? Mogu li mrtvi prsti da pritiskaju tastere?“

Sve više se dosađujući, Saša je otresao ruke o izbledele farmerke. „Prihvataš li opkladu ili ne?“

Antoan je prestao da se smeje.

Iz podužeg iskustva znao je da bi se Saša kladio u sve i svašta. Mali uopšte nije mario hoće li izgubiti – zbog toga je sad i bio tu. Saša ga je koštao, skupo koštao, jer je zavlačio tipove koji ne vole da ih neko zavlači.

Nije mu bilo jasno šta nije u redu sa Sašom, ali ako je ovom život tako mrzak, Antoan će mu učiniti uslugu, pomoći će mu da ga se oslobodi. Ionako je već nadživeo svoju upotrebnu vrednost.

Možda će to umiriti ljude koji su ga jurili zbog Sašinih sitnih akrobacija.

„Važi.“ Antoan je slegnuo ramenima. „Nemam šta da izgubim kladeći se s mrtvacem. Dogovoreno. Doneću dole tvoj telefon i novac. A ti treba samo da skočiš, potom ustaneš iz groba i uzmeš ih od mene.“

„Odlično.“ Saša je izgledao zadovoljno. „Tako ću i uraditi.“

Pružio je telefon. Načas je Antoan zastao bojeći se prevare. Momak je mogao da ga zgrabi za ruku; da ga baci preko ivice.

Doduše, poznavao je Sašu više od godinu dana. Nije mu se činilo da je takav. U stvari, bio je to dobar dečko. Samo nije mario koga će naljutiti.

„Hajde, hajde“, požurivao ga je mašući telefonom. „Nemam celu noć.“

„Dosta priče.“ Koraknuo je unazad i podigao pištolj.

„Sad, pametnjakoviću, skači.“

„Okej“, rekao je Saša.

Potom je skočio.

Skočio je bez oklevanja, bez trunke straha. Nije vrisnuo. Zapravo, nije ispustio nikakav zvuk; skok je bio jezivo tih. Antoan je poslednje video njegovo teme i pramenove peščanosmeđe kose što su se razleteli na vetru dok je leteo.

Zaprepašćen, Antoan se zateturao unazad. „Sranje. Ipak je to uradio.“

Dok je zurio u prazan prostor gde je Saša malopre stajao, pomalo ga je pekla savest. Klinac je bio hrabar.

Glup. Premda hrabar.

Ponudio je Saši više mogućnosti. Planove isplate. Nagodbe. Mogućnost da se izvini tipu čiji je sportski auto ukrao i slupao. Da mu nadoknadi štetu. Da odradi neke poslove za njega.

On je pak rešio da umre. Na kraju, Antoan se složio najviše zato da bi video šta će uraditi kad dođe do toga. Sve vreme je mislio da ga klinac navlači. Da se poigrava s njim. Da će na kraju priznati da je to bila još jedna velika šala.

Mašio se kvake.

Upravo u tom trenutku neko je otvorio vrata s druge strane.

Pred njim se pojavio obris, sa zadnje strane osvetljen udaljenom uličnom svetiljkom: visok, mršav, razbarušen, ali i te kako živ. Nadmeniji nego pre.

„Mogu li da dobijem svoj telefon, molim te?“ Saša je držao ispruženu ruku