Vladimir Arsenijević

Ruke su je i dalje stezale.

četak zamišljenog četvoroknjižja koje sam

dok sam se ja preznojavao u autobusu 511 vozeći se ka depresivnom Železniku,

Svakodnevno sam, tako, s Novog Beograda bio prinuđen da tramvajem dolazim do grada i kod železničke stanice čekam standardno blatnjavi zglobni autobus br. 511 kojim sam se dugo i truckavo vozio do svog radnog mesta

I, ko zna: možda je Anđela to i progutala

Divila se ona i ženama, onako kako to samo žene umeju

je taj tekstilni kralj, analizirajući Dejanove majice sa svih strana, poput Anđele, razvijenim okom znalca, nepogrešivim južnomoravskim akcentom rekao: „Može se proda“, ubedljivo, pri tom, klimajući glavom, a potom, ispraćajući me do kožom tapaciranih vrata kancelarije, onako trbušast i smešan, i ovo: „Će mi se javiš do nedelju“, ozario sam se.

žderač jeftinih parizera

pa se pitam: šta smo, uopšte, radili tamo, na Terazijama, sve te dane, zašto smo gubili vreme, kad smo dozvolili da nam se tako nešto dogodi?