Milica Jakovljević Mir-Jam

Većina devojaka su feljtoni, laki i površni, koji se pročitaju i zaborave, a on je tražio devojku-roman, duboku i osećajnu, punu tajni.

Krinka ga povede kljunu brodića, ali je verenik pomiče na drugu stranu.

Imaš ti svog dobrog muža, a njih ćeš da udaš, pa da onda vidiš kako se živi bez sekiracije!

Među njenim delima izdvajaju se romani: Ranjeni orao, To je bilo jedne noći na Jadranu, Nepobedivo srce, Samac u braku, Greh njene mame, Otmica muškarca, Mala supruga i u Slovenačkim gorama.

Posle Prvog svetskog rata novinarsku karijeru započela je u beogradskim Novostima a nastavila u Nedeljnim ilustracijama.

Mladić se gorko osmehnu:

– Ne treba govoriti u ovom času o onome što je neprijatno. Dajte mi, Nedo, vašu ruku.

Ona ga prezrivo pogleda, odmače se.

– Zar mi kao mužu nećete da učinite tako malu pažnju i da mi pružite svoju ruku?

– Vi niste dostojni ni najmanje pažnje s moje strane. Ja samo čekam da čujem šta će mama da kaže o vama.

– Dajte mi, Nedo, vašu ruku – govorio je molećivo, ali uporno. Kako je ona stalno držala ruke u krilu, on joj sam uze uzanu, meku, lepu ručicu. Steže je i prinese svojim usnama. Neda oseti topao, mek poljubac na svojoj ruci. Kako je on držao ruku neprestano, ona je trže. Ali mladić spusti još jedan poljubac na njenu ručicu i povuče se u drugi ugao auta. Potom ućuta

– Zbogom! – dobaci joj mladić. – Ali ona ne odgovori, već potrča iz sve snage. Zastade kad začu auto. Uplaši se da oni ne jure za njom, ali oni okretoše auto i besomučno, uzdižući vihor prašine, odjuriše

– Gospođice Nedo, imam jednu novost da vam kažem: dolazio je jedan vaš rođak i tražio vas trećeg dana Uskrsa.

Neda poblede.

– Moj rođak? Kako se zove?

– Bojan!

Ona sede na postelju jer oseti kako joj klecaju noge.

– Znam… jeste… To je moj rođak. Seljak? U seljačkom odelu?

– Kakav seljak? Jedan elegantan mladić u civilu. Imao je fino sivo odelo!

– On je nosio seljačko. Valjda je promenio. U civilu, kažete?

– Jeste. U civilu. Ali što je lep! Visok, pa što ima lepu glavu! Pravilne crte lica i sive oči s velikim zenicama. Jaoj, da sam malo mlađa, zaljubila bih se u njega. Vidi se, neki ozbiljan, fin mladić. Ja sam ga celo vreme samo gledala. Kako vi da ne kažete da imate tako lepog rođaka? Nikad nam o njemu niste pričali, a on da se pojede živ što ste otputovali. Znate, hteo je da dođe za vama u Bačku. A ja nisam znala gde je taj salaš, nisam umela da mu kažem. On se toliko jedio. Pravo da vam kažem, i ja i mama smo pomislile da to nije neki mladić zaljubljen u vas. Toliko se jedio, ulazio je i u vašu sobu, zagledao svaku stvarčicu, raspitivao se kako živite.

– Mora da je nešto učio. Ne liči na seljaka. Pravi je gospodin! Neprestano se raspitivao kako živite.

– Ali što smo vas hvalili! Kazala sam mu da se takva devojka retko nalazi: sama bez roditelja, bez ikoga, a pametno i pošteno dete.

– Ali ona njegova kosa! Kao kesten, pa talasasta – uzbuđivala se kći. – Gledala sam mu ruke! Nisu to seljačke ruke. Imao je sivo odelo, sivu košulju, a plavu svilenu mašnu…

Neda je uletela u svoju sobu sa punom glavom njihovih hvala o njenom mužu. Nije mogla dugo oka da sklopi. Ponavljala je njihove reči da bi prizvala njegovu sliku. Nije onda ni stekla pravi utisak o njemu. Strah se mešao sa užasom i odvratnošću i on joj je bio grub, neosetljiv, ciničan, a to je sve davalo drugi izraz njegovim crtama, njegovo psihičko biće joj je izgledalo odvratno i ružilo njegovu spoljašnjost. Sad se magla skidala sa tog lika, i ona je htela da vidi tu kestenjavu, talasavu kosu, taj sivi pogled u senci trepavica, tu lepu glavu.

Okrenula se ljutito u postelji na drugu stranu, grdeći samu sebe. Šta to nju ima da uzbuđuje? Zar samo zato što su kazale da je lep? A svi njegovi postupci su bili ružni. I ovo što je opet skrio sebe. To mu nikad neće oprostiti.

Šaputala je: „Tako, vi ste se usudili da mi pošaljete sliku? Znate da ste lepi i hoćete da mi se dopadnete.“ Bujica ljutnje opet se izli što je bila tako sentimentalna. „Ne, baš vas neću gledati. Iako ste se ovako udesili, ništa vam ne vredi.“