Zoran Lj. Nikolić

Ово је ва­рош ко­ја по­сто­ји ду­же од Париза и Бер­ли­на. Са­мо, то је ма­ње по­зна­то јер ни­ка­да ни­је би­ла пре­сто­ни­ца не­ке од им­пе­ри­ја ко­је су агре­сив­но од­ре­ђи­ва­ле исто­ри­ју.

Жи­вот је пе­ри­од у ко­јем је чо­ве­ку да­то вре­ме да са­вла­да не­ке лек­ци­је, а не да оча­ја­ва због то­га што је осе­ћао јак бол док их је учио.

чи­ка Мајкл“, ка­ко сам га у пр­во вре­ме звао, од­но­сно Ми­хај­ло По­по­вић,

Ан Фон­тен и Кла­ус Мор­

Знао сам: ка­да би Го­спод сва­ком чо­ве­ку дао да са­чи­ни ли­сту сво­јих же­ља и прох­те­ва, а за­тим учи­нио да се све те же­ље баш сви­ма не­ка­ко ис­пу­не, за не­ко­ли­ко го­ди­на би на пла­не­ти по­но­во бе­снео рат због не­ко­га ко је не­за­до­во­љан рас­по­де­лом.

Док је био млад ште­део је за мир­ну ста­рост, а ка­да је оста­рио по­ку­ша­вао је за исте па­ре да се вра­ти у мла­дост.

За ме­не је ка­сно про­ле­ће у Бе­о­гра­ду нај­при­јат­ни­је до­ба го­ди­не, под усло­вом да је сун­чан дан. Ако је вре­ме ви­кен­да, пу­штам пре­под­не да тра­је нај­ма­ње до 15 са­ти, уко­ли­ко про­на­ђем до­бро ме­сто у ба­шти не­ког ре­сто­ра­на и при­том имам до­вољ­но нов­ца да у њој оста­нем до­вољ­но ду­го.

Ка­да иза чо­ве­ка оста­не мно­го не­раз­ре­ше­них и те­шких до­га­ђа­ња, он­да му не оста­је дру­го не­го да их, по­пут кра­ве, пре­жи­ва још ду­го, све док ни­је си­гу­ран да их је не­ка­ко про­гу­тао, и тек он­да мо­же да на­ста­ви да­ље…

Ђа­во не тра­жи чо­ве­ка – из­не­на­да ре­че Пе­ра. – Увек чо­век тра­жи ђа­во­ла.

По­треб­но је та­ко ма­ло кад чо­век зна шта не­ће, и то­ли­ко мно­го ка­да не зна шта хо­ће.