Vanja Bulić

U hrišćanstvu je broj devet povezan s onim koji izvršava Božju volju, jer je sačinjen od tri trojstva. Trojka je simbol savršenstva, pa je devetka, koja se dobija množenjem trojke trojkom, simbol apsolutnog savršenstva. U Egiptu se sveta planina Sunca zove – Devet, u nordijskim zemljama veruje se da je univerzum podeljen na devet svetova, a bog Odin devet dana i devet noći visi na kosmičkom drvetu Igdrasil da bi dobio svetu tablicu znanja. Kao poslednji u nizu, broj devet predstavlja završetak nekog ciklusa, što je direktna asocijacija na devet meseci trudnoće, ali i na devet otvora, koliko ih, prema islamu, ima na ljudskom telu – dve nozdrve, dva oka, dva uha, usta, polni organ i anus. Kod Rimljana se za mušku decu proslava pročišćenja održava devet dana nakon njihovog rođenja, a mrtvi se sahranjuju devet dana posle smrti.

Oni računaju u vekovima, a planiraju za večnost i to neizbežno čini njihovu politiku nedokučivom, zbunjujućom i, ponekad, prekorevajućom za praktične i vremenom i svetom uslovljene umove…“

Podseti se kako se patrijarh Gavrilo Dožić otvoreno suprotstavio kralju Aleksandru I Karađorđeviću kada je hteo da na Jezerskom vrhu, umesto kapele građene po Njegoševoj želji, podigne mauzolej po zamisli Ivana Meštrovića. Poručio je kralju da će pravdu tražiti na međunarodnim sudovima, a pre toga će skinuti mantiju i svima objasniti zašto je to uradio. Na svečanom otvaranju i osveštenju obnovljene kapele, 1925. godine, bio je i kralj Aleksandar. Sačekao ga je Gavrilo Dožić, tada mitropolit crnogorsko-primorski, i naredio: „Na koljena, Vaše visočanstvo! Vi se nalazite na krovu otadžbine.“

Vasilije Ostroški, graditelj ovog nestvarnog zdanja, rođen je u selu Mrkonjići, u Hercegovini; prezivao se Jovanović. Zamonašio se u manastiru Tvrdoš. Ostalo je zapisano da je u Tvrdošu svoje vernike „utvrđivao u pravoslavlju, čuvajući ih od turske svireposti i latinskog lukavstva“. Kada su Turci razorili Tvrdoš, prešao je u stari manastir Ostrog. Nastavio je da živi monaškim životom i dograđuje manastir.

Bluz opisuje sukob između prava na sreću i nemogućnosti da se to pravo ostvari, zatim nudi mogućnost rešenja i na kraju čovek shvati da mora sam da reši nevolju koja ga je pritisla.

Boraveći u Crnoj Gori, Bernard Šo je rekao da na svojim putovanjima nije video ništa ni približno lepo kao što je ulazak Rijeke Crnojevića u Skadarsko jezero, nekada zvano Skadarsko blato. To je izjavio, a nije se usudio da neverovatnu sliku i opiše, svestan da maštovitost literature ne može nadmašiti maštovitost prirode. Rijeka Crnojevića izbija iz Obodske pećine, kreće prema istoku i već nakon tri i po kilometra skreće na sever praveći polukrug oko kamene planine, i potom jezdi jugoistočno ka jezeru. Ova čudesna reka je duga trinaest kilometara i plovna je već posle prvog kilometra jer izvire kao neverovatno snažno vrelo.

„Mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikoga. Jer – ili ćemo biti svoji, ili nas neće biti.“ Ispod mudrih reči potpis – Sveti Sava, s otiskom njegovog pečata: u krugu raspoređena četiri kvadrata tako da čine krst, a u svakom po jedno slovo svečevog imena.

u sećanje vrati knjigu Aleksandra Deroka Mangupluci oko Kalemegdana. U toj knjizi postoji interesantna priča o mladom novinaru Vinstonu Čerčilu. Nezadovoljan stavom Srbije prema Englezima u Burskom ratu, na početku dvadesetog veka, u svojim tekstovima se obrušio na Srbe nazivajući ih pogrdnim imenima. Voja Tankosić, mladi srpski oficir a kasnije četnički vojvoda, zarekao se da će kad-tad isprebijati nadobudnog engleskog novinara. I, kako piše Deroko, ubrzo se ukazala prilika. Orijent ekspres, najmoderniji voz tog vremena, na putu za Istanbul, zadržao se nekoliko sati u Beogradu, pa su putnici razgledali grad, uglavnom odlazeći u kafane. Mladi oficir sazna da se u vozu nalazi i Vinston Čerčil, pa požuri da ga pronađe. Našao ga je u restoranu Grčka kraljica, izvređao i na kraju ošamario. Taj diplomatski skandal nekako je izglađen uz obostrana izvinjenja.

u sećanje vrati knjigu Aleksandra Deroka Mangupluci oko Kalemegdana. U toj knjizi postoji interesantna priča o mladom novinaru Vinstonu Čerčilu. Nezadovoljan stavom Srbije prema Englezima u Burskom ratu, na početku dvadesetog veka, u svojim tekstovima se obrušio na Srbe nazivajući ih pogrdnim imenima. Voja Tankosić, mladi srpski oficir a kasnije četnički vojvoda, zarekao se da će kad-tad isprebijati nadobudnog engleskog novinara. I, kako piše Deroko, ubrzo se ukazala prilika. Orijent ekspres, najmoderniji voz tog vremena, na putu za Istanbul, zadržao se nekoliko sati u Beogradu, pa su putnici razgledali grad, uglavnom odlazeći u kafane. Mladi oficir sazna da se u vozu nalazi i Vinston Čerčil, pa požuri da ga pronađe. Našao ga je u restoranu Grčka kraljica, izvređao i na kraju ošamario. Taj diplomatski skandal nekako je izglađen uz obostrana izvinjenja

ikone Bogorodice Filermose