Emanuele Đulijaneli

„Balkane, Balkane, Balkane moj,
budi mi silan i dobro mi stoj!“

(Azra, Balkan – 1979)

„Za rakiju, koja je, više nego bilo šta drugo, ujedinila Jugoslaviju!“ Obojica otpijemo po gutljaj. „Šalu na stranu, ova koju pijemo smatra se nacionalnim pićem Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Severne Makedonije; u Sloveniji se proizvodi odlična medovača, koju oni zovu medeno žganje. Šta je ujedinilo Jugoslaviju više nego ovo piće?“

„Fudbal“, odgovaram.

„Nažalost“, nastavlja, „mnogi od nas su tih godina izgubili razum i krenuli za tim ludacima koji su samo podsticali našu bratoubilačku mržnju i gurali nas, kao narod i kao državu, ka samouništenju. Karadžić, Milošević, Mladić, Tuđman… zaboravljam mnoge druge… nosiće zauvek na savesti genocid i krv naše dece poslate u krvoproliće.“

„Kada sam igrao u Olimpik Marselju, sa mnom je u timu bio i Alen Bokšić: ja sam Srbin, a on Hrvat. Bili smo veliki prijatelji i to smo i dan-danas, nikada nismo razgovarali o svom nacionalnom poreklu i tim stvarima. Za pametne ljude ti problemi ne postoje; glupaci svuda vide probleme.“

„Balkan proizvodi više istorije nego što može da potroši“

„Srbi i Hrvati su jedan te isti komad kravlje balege koji je točak zaprežnih kola istorije slučajno prerezao napola…“

Ovo je čuvena rečenica pisca Miroslava Krleže koja je, naravno, razbesnela nacionaliste na obe strane, ali koja najbolje opisuje te narode.

Još je odlazio na stadion, ali retko: nije mu se više dopadala atmosfera, sve se promenilo i, pre svega, bio je ogorčen zbog navijačkih pesama; navijanje je sve više bilo politički obojeno, parole su bile jezive i antijugoslovenske. Činilo se da je raspad zemlje, njegove zemlje, nemoguće sprečiti.

To više nije bio njegov svet. Ali ljubav prema igri nije mogao da uguši. Devedeset minuta strasti bez ružnih misli: nije ni tražio više od toga.

Hajduk je bio jedini predratni šampionski tim koji nije odmah rasformiran zato što je imao važnu ulogu za vreme sukoba. Nakon što su Musolinijeve fašističke milicije okupirale Split, tim je pozvan da igra u italijanskoj Seriji A: režim je ponudio da obezbedi letove na utakmice u gostima u italijanskom prvenstvu ako promeni ime u italijanizovani naziv AC Spalato. Hajduk je odbio ponudu i odlučio da dobrovoljno raspusti klub.“

Godine 1942. fašisti su oživeli nekadašnji Kalčo Spalato, koji je poslednje utakmice igrao dvadesetih godina XX veka, ali nisu uspeli da ubede (ili prisile) nijednog fudbalera Hajduka da potpiše za tim koji je nastupao u italijanskom prvenstvu: većina igrača i stručnog rukovodstva odlučila je da pređe u ilegalu i pridruži se pokretu otpora Titovih partizana, čija je baza bila na ostrvu Visu, pedeset kilometara udaljenom od Splita. Priča se da je lično Josip Broz tražio od tima, koji je 1944. uzeo ime Hajduk–NOVJ, da postane zvanična reprezentacija Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije. Ovaj tim je odigrao veliki broj utakmica protiv ekipa sastavljenih od vojnika, naročito Britanaca stacioniranih u Italiji. Odigrao je, međutim, i nekoliko prijateljskih utakmica u Egiptu, Siriji i Palestini. Svoju najpoznatiju utakmicu, koja je s pravom ušla u istoriju jugoslovenskog fudbala, odigrao je 23. septembra 1944. na Stadionu pobede u Bariju, pred četrdeset hiljada gledalaca, protiv selekcije engleske vojske, pune profesionalnih mladih igrača, među kojima su bili i Sten Kalis iz Vulverhemptona i Tom Fini iz Preston Nort Enda. Hajduk je poražen sa 7 : 2, ali je simbolično pobedio sa 1 : 0 u revanšu, odigranom iste godine protiv jedanaestorice slabijih engleskih vojnika u konačno oslobođenom Splitu.

„Po završetku rata, kad su prestala neprijateljstva, Hajduk je zvanično pozvan da pređe u Beograd i postane tim Jugoslovenske narodne armije. Klub je to odbio, želeo je da ostane u Splitu, gde su mu bili koreni. U vojsci je tako doneta odluka da se osnuje beogradski Partizan.“

Pošto je bio tim jugoslovenske vojske, prvi Partizanovi dresovi su 1945. bili sa crveno-plavim prugama, po ugledu na CSK iz Moskve. Tim je zauzeo prvo mesto na prijateljskom turniru u Italiji i osvojio dve torbe crno-belih dresova koje je Juventus ponudio kao nagradu. To su od tog dana boje kluba.

Stideo se slabosti koju je pokazao kao otac; u njoj je bila oličena slabost zemlje koja nije umela da zaštiti svoje sinove, svoju decu, zbog čega je bila osuđena na nestanak.