Erik Najt

без обзира на то да ли је заслуживао да буде на таквом гласу или не, по свој прилици је довољно казати да су то заслуживале његове речи и његови поступци.

Напрасити старац
Војвода од Радлинга стајао је крај живе ограде од рододендрона и севао очима око себе. Поново се разлеже његов глас.

– Хајнсе! – грмну. – Хајнсе! Куд је нестао тај момак? Хајнсе!

У том часу, тако црвен у лицу и са густом белом косом у нереду, војвода је изгледао тачно у складу са оним што се причало о њему: да је најнапраситији старац у сва три јоркширска среза
4
.

Но без обзира на то да ли је заслуживао да буде на таквом гласу или не, по свој прилици је довољно казати да су то заслуживале његове речи и његови поступци.

Можда је делом то било отуд што је војвода био преко сваке мере глув, због чега се свима обраћао као да заповеда пешадијској бригади на војној паради, што је уистину и радио пре много година. Такође је имао навику да носи са собом велики штап од трњине и њиме је увек помамно размахивао како би нагласио своје већ пренаглашене речи. И најзад, напраситост је код њега потицала из недостатка стрпљења за овај свет.

Јер војвода је у једно чврсто веровао: да овај свет, како се он сам изражавао, „оде у чабар“. Ништа у данашње време није онако како је било кад је он био млад. Коњи не трче тако брзо, младићи нису тако храбри и кочоперни, жене нису тако лепе, цвеће не расте тако бујно, а што се паса тиче, ако их је преостало иоле пристојних на овоме свету, то је зато што су у његовој штенари.

Ако је веровати војводи, људи више нису умели чак ни да говоре књижевним енглеским језиком као кад је он био млад. Чврсто се држао уверења да не чује добро не зато што је глув, већ зато што су људи у данашње време усвојили погубну навику да мумлају и сецкају речи уместо да их изговарају разговетно као што се изговарало кад је он био млад.

А тек то млађе поколење! Војвода је умео – па је понекад то и чинио – сатима да држи придику о бескорисности свих који су се родили у двадесетом веку.

Oво последње је било чудновато, пошто је једина особа коју је војвода у своме роду подносио (и такође једина која је подносила војводу, рекло би се) била управо најмлађа у породици – његова дванаестогодишња унука Присила.

И такође му је Присила и притекла у помоћ сада док је стајао, махао штапом и викао крај живе ограде од рододендрона.

Избегавши распомамљени замах његовог штапа, пружила је руку и повукла га за џеп норфочког капута од твида
5
. Oн се обрте, накострешених бркова.

– O, то си ти! – грмну. – Чудо да је неко најзад дошао. Не знам куд иде овај свет. Oд слугу никаква вајда! Сви су исувише глуви да би ме чули! Oде држава у чабар!

– Глупости – каза Присила.

Oна је уистину била једна уздржана и сталожена млада дама. Услед дуготрајног дружења с дедом, била се навикла да себе и њега сматра међусобно равнима – или као двоје остареле деце, или као двоје веома младих одраслих људи.

– Шта рече? – грмну војвода гледајући је одозго. – Причај! Не мумлај!

Присила му повуче главу наниже како би могла да му одговори право на уво.

– Казала сам: Глупости! – викну.

– Глупости? – грмну војвода.

Запиљио се у њу, а онда прасну у громогласан смех. Д

Војвода цокну језиком, дајући керуши знак. Али она се не одазва. Само је мрднула једним увом да покаже да га је чула. Лежала је и није ни погледала ка тим људима што су стајали и пиљили у њу.

Присила се саже, па пљесну длановима и хитро је позва:

– Ходи, куцо! Ходи овамо! Ходи да ме видиш! Ходи!