Veljka Marković

У соби се смркло; у души му је пусто и тужно; читаво царство маштања руши се око њега, руши се без трага, без шума и треска, хуји као сан, а он не памти шта је сневао. Али неко мрачно осећање, због којег га мало боле и надимају му се груди, нека нова жеља саблажњиво га голица и дражи његову фантазију, и неприметно сазива читав рој нових утвара.

Међутим, чујем како око мене грми и кружи у животном вихору људска гомила, чујем, видим како живе људи, живе у јави, видим да њима живот није забрањен, да њихов живот не одлеће као сан, као визија, да се њихов живот вечито обнавља, да је вечито млад, да ниједан његов час није сличан другоме, док је суморна и до ништавности једноставна фантазија робиња сенке, идеје, робиња првог облака који изненада заклони сунце и притисне тугом право петроградско срце које тако цени своје сунце; а већ каква је фантазија у тузи!

Да, кад смо несрећни, ми јаче осећамо и несрећу других; осећања се не разбијају, усредсређују се…