Bianca Pitzorno

Ali zašto sve to radiš za mene?“

'Zato što izgledaš kao neki mišić koji je upao u baru, ali koji se ne predaje i pokušava da se iskobelja napolje', pomislio je dečak.

Bjanka Picorno preispituje razne kontroverzne i složene teme – od socijalne podeljenosti, preko ekologije, potrošačkog društva (konzumerizma), političke korupcije, do rodne i rasne diskriminacije. Na prvi pogled neobično je da ovako „ozbiljna” pitanja budu tema romana za decu. „Istina, ja pišem za napredne čitaoce. Potpuno se slažem s Tolkinom koji tvrdi da priče za decu treba da budu kao i njihova odeća – uvek im daj bar za jedan broj veću, drugim rečima, ponudi im izazovne priče koje neće previše lako razumeti. Imaj poverenja u njih, veruj u njihovu sposobnost da odu korak dalje”, kaže Bjanka Picorno u intervjuu za magazin Inoltre 2002. godine. „Jer svrha književnosti, kao što kaže Milan Kundera, nije da pruži odgovore već da postavi pitanja. Književnost je poziv na posmatranje, promišljanje i izazov.”

Nisu imale vremena za igranje, za šalu, za čavrljanje iz kojeg se rađa prijateljstvo. Sofija je bila jedina kojoj je škola bila jedina aktivnost. Jedina koja svojim radom nije morala da doprinosi kućnom budžetu, jedina, u zgradi, koja je mogla da se udubi u čitanje a da je niko od odraslih ne klepi po glavi i pošalje je da riba pod ili da se pobrine za mlađe dete koje kmeči.

Odgovoriću ti citirajući Rusoa, kog sigurno znaš barem po imenu: 'Domovina ne može da postoji bez slobode, niti sloboda bez vrline, niti vrlina bez građana: imaćete sve ako stvorite građane. Elem, stvoriti građane je mukotrpan posao; a da biste imali zrele građane, treba ih vaspitavati dok su mali'.“

Imati ljubavnicu, naložnicu, jednako je nečasno kao kupiti robinju. Na kraju biste me smatrali manje vrednim bićem i počeli biste da me prezirete. U svakom slučaju, ja nisam na prodaju.

Ali postoji nešto u njegovoj prošlosti, postoji nešto u njegovim sećanjima zbog čega još uvek pati. Mnogo puta sam ga preklinjala da sa mnom to podeli, da mi sve ispriča, da dopusti da ga utešim. Sada je bezbedan u mom naručju, stalno mu ponavljam. Zar mu nije dovoljna moja ljubav da ga štiti od njegovih aveti? Ali Eduar ne želi da priča o svojoj prošlosti. Ja sam se rodio onog dana kad si pristala da se udaš za mene, kaže mi'.“

Jedan rob ne može nikada sa zadovoljstvom da služi svog gospodara, čak ni kada ovaj s njim čovečno postupa. Ropstvo je, samo po sebi, duboko ponižavajuće: rob s tugom vuče svoj lanac i meri pogledom udaljenost koja ga razdvaja od horizonta, gde zamišlja da se nalazi njegova sloboda. Ti nesrećnici imaju samo jednu opsesiju: da se vrate u svoju zemlju, i često ih nađu obešene u njihovim kolibama, zato što veruju da je taj bolji svet, koji im je obećan posle smrti, zapravo njihova Domovina iz koje su silom odvedeni i gde i dalje živi njihova porodica. Dobro se sećam užasa koje je ropstvo oduvek budilo u meni i, možda će zvučati čudno, već u osmoj godini sam shvatila koliko je neprirodan taj duboki jaz koja razdvaja gospodara od njegovog roba; i da je ta vrsta dominacije brutalna, zasnovana na sili i monstruozna. To sam utoliko pre osećala ukoliko sam, zahvaljujući svom vaspitanju, oduvek smatrala da je odsustvo slobode najgora od svih nesreća.“

Mora da ste veoma talentovani“, sa divljenjem je rekla Selin.

„Ah, ne, madam. Nisam ono što se naziva genijalnim čovekom. Prosečno sam inteligentan. Ali bio bih srećan ako bi moj život poslužio da dokažem da jedan čovek može nešto dobro da uradi a da ne mora da bude natprosečno inteligentan, zahvaljujući isključivo svojoj čestitosti i poštenju, svom časnom životu zbog kojeg će ga njegovi sunarodnici poštovati.“

Ti Englezi su zbilja čudni! Kao odrasli sebi dopuštaju sva zadovoljstva, poroke, neumerenosti koje im padnu na pamet. Gospodin Eduar je živi primer toga, sa svojim putovanjima, svojim luksuzom, svojim podvalama na štetu mladih žena koje mu poklanjaju svoje poverenje. (Mislite li da ću mu ikada oprostiti ono što vam je učinio?) Ali od dece zahtevaju disciplinu i odricanje, kao da su to neki mali vojnici koje treba dresirati i čiji je zadatak samo da ćute i slušaju. Da li to ima veze sa protestantskom verom? A ipak, gospodin Eduar mi nikada nije delovao kao zadrti puritanac.

Domovina ne može da postoji bez slobode, niti sloboda bez vrline, niti vrlina bez građana: imaćete sve ako stvorite građane. Elem, stvoriti građane je mukotrpan posao; a da biste imali zrele građane, treba ih vaspitavati dok su mali'.“