Dejvid Nikols

Samo ti si mi otkrila mene samoga; bez tvoje pomoći
poznavao bih samo svoju senku – gledao bih je kako poigrava na zidu
i njene fantazije bih smatrao sopstvenim delima…

Evo kako sam, kad sam bio dete, zamišljao bračni život.
Od dana venčanja pa nadalje, koračate držeći se za ruke jednom prostranom, širokom visoravni, a u daljini pred vama raštrkane su prepreke, ali ima i zadovoljstva, nazovimo ih malim oazama – deca koju ćete imati i koja će rasti zdrava, puna ljubavi i snažna, unuci, božićna jutra, godišnji odmori, finansijska sigurnost, uspeh na poslu. I neuspesi takođe, ali ništa što će vas ubiti. Dakle, usponi i padovi, valoviti delovi zaravni, ali uglavnom vidite šta je pred vama i ka čemu idete, vas dvoje, držeći se za ruke, trideset, četrdeset, pedeset godina. Sve dok jedno od vas ne sklizne preko ivice i ono drugo ubrzo pođe za njim. Tako brak izgleda sa stanovišta deteta.
E pa, sad vam mogu reći da bračni život nije visoravan, uopšte nije. Ima klanaca i velikih šiljatih vrhova, i skrivenih pukotina u kojima oboje bauljate po mraku. Pa onda tmurni, sasušeni potezi za koje mislite da ih nikada nećete preći, i najveći deo putovanja protiče u bremenitom ćutanju, ponekad i ne vidite ono drugo, ponekad ono drugo otpluta veoma daleko od vas, van vidokruga, i putovanje je teško. Jednostavno, veoma, veoma, veoma je teško.

Da li nam je to bio najsrećniji dan u životu? Verovatno nije, jer istinski srećni dani ne zahtevaju toliko organizacije, retko su toliko izloženi javnosti i toliko skupi. Srećni dani se prišunjaju, neočekivani. Ali bio je, bar se meni tako činilo, kulminacija naših mnogih srećnih dana, i prvi od mnogih koji će tek uslediti.

Velika prednost poraza je ta što možeš da se odmoriš pošto ga prihvatiš.

asuprot meni, moja žena je, s pedeset dve, isto onako privlačna kao kad smo se upoznali. Da sam to kazao glasno, ona bi rekla: „Daglase, to se samo tako kaže. Niko ne voli bore, niko ne voli sede.“ A ja bih na to odgovorio: „Ali ništa od toga nije iznenađenje. I očekivao sam da te gledam kako stariš još otkad smo se upoznali. Zašto bi me to uznemiravalo? Ja volim to lice, a ne lice dvadesetosmogodišnjakinje ili tridesetčetvorogodišnjakinje ili četrdesettrogodišnjakinje. Bitno je to lice.“

aren je bila promiskuitetna u prijateljstvu i živela životom kakav su naši roditelji nazivali „umetničkom bulumentom“: s budućim glumcima, dramskim piscima, pesnicima, muzičarima, plesačima, glamuroznim mladim ljudima što se bave nepraktičnim zanimanjima, ostaju budni dokasno, a onda se sastaju i dugo i osećajno ispijaju čaj po čitav radni dan.

islim da je naš brak odslužio svoje. Mislim da želim da te ostavim.
Kao da idem i obavljam poslove sa sekirom zarivenom u glavu.

Ona sleže ramenima. Kaže da izgleda kao mutna fotografija sebe same

aše biografije uključuju jedna drugu i tako su isprepletene da smo oboje gotovo na svakoj strani. Znamo odgovore zato što smo bili tamo, i zato je teško zadržati radoznalost, koju je, pretpostavljam, zamenila nostalgija.

33. À la Recherche du Temps Perdu*****