Frida Makmanus

Psihijatrija je grana medicine u okviru koje se ljudima pruža specijalistička pomoć u prevazilaženju duševnih poremećaja.

Uglavnom ne smeju da prepisuju lekove, već se specijalizuju za to da ljudima olakšaju razumevanje, savladavanje i modifikovanje misli ili ponašanja kako bi umanjili patnju i bol

Psihoterapija je širok pojam koji se odnosi na različite tipove psiholoških terapija a ne na jedan specifičan.

Suština je ista: mozak obrađuje informacije koje pristižu i postavlja hipoteze o stvarnosti bez našeg svesnog

Ono što zaista opažamo, oslanjajući se na percepciju i pažnju, određeno je, dakle, ne samo spoljašnjim činiocima već i unutrašnjim, kao što su emocije i telesna stanja. Ljudi koji se plaše socijalnog odba­ci­va­nja bolje primećuju znake neprijateljstva, kao što su negativni izrazi lica, nego znake prijateljstva, a gladni ljudi vide boje na slikama hrane kao mnogo življe nego na slikama druge sadržine. Ovi nalazi potvrđuju da se veliki deo percepcije odvija izvan naše svesti, tako da ne možemo biti sigurni da se stvarnost koju opa­ža­mo i stvarnost koja postoji u dovoljnoj meri pokla­pa­ju, niti da se poklapa ono što mi vidimo sa onim što drugi vide.

Memorija je, kao i percepcija, aktivan proces, a ne prosto čuvanje traka sa zapisom svega što ste naučili.

Značenja događaja sećamo se mnogo tačnije nego detalja, a značenje koje im pridajemo utiče na detalje koje ćemo upamtiti.

Postoji ono što treba da upamtimo; recimo, gde nam se nalazi kuća ili kako da ispravimo grešku ili da prepoznamo opasnost; ali postoji i ono što ne treba da pamtimo, kao što su konkretne pojedinosti iz naše prošlosti. Potrebno je da selektujemo, interpretiramo i integrišemo jedno s drugim: da iskoristimo dolazne informacije i ono što smo naučili, a pamćenje je aktivnost koja nam u tome pomaže.

Osim toga, koliko su naša sećanja zaista tačna može biti nevažno iz mnogo razloga. Kako bismo najbolje iskoristili ono što nam ostaje u glavi možda je mnogo važnije zapamtiti smisao – koji će nam poslužiti za razmišljanje, zaključivanje i komuniciranje – nego memorisati tačno svaku pojedinost onoga što se desilo.

Ljudi koji se plaše socijalnog odba­ci­va­nja bolje primećuju znake neprijateljstva, kao što su negativni izrazi lica, nego znake prijateljstva, a gladni ljudi vide boje na slikama hrane kao mnogo življe nego na slikama druge sadržine.