Mark Blejk

Mark Blejkova biografija grupe Pink Floyd obuhvata sve tri faze rada grupe: Baretovu, Votersovu i Gilmorovu. Te faze su muzički potpuno različite a ono što ih objedinjuje je svojevrsna megalomanija - uvek je Pink Floyd bila grupa koja je pretendovala da bude veća od života. S obzirom na to koliko nisam voleo ovu grupu čiji rad, hteo ne hteo, pratim skoro od samog njihovog početka, vrlo sam uživao u čitanju Blejkove knjige. Možda zato što je on predstavio članove grupe onakvima kakvi su bili, ne ulepšavajući ih nimalo. Sudar njihovih ogromnih ega i njihovih problematičnih ili bar specifičnih karaktera opterećenih nesigurnostima ali i tvrdoglavošću kao logičnu posledicu imao je stalnu tenziju unutar grupe koja je s jedne strane bila remetilački a sa druge kreativni faktor u njenom radu. Kad se sada, post festum, posmatra istorija rokenrola, izgleda da je taj sukob ega neophodan da bi neka rok grupa postala stvarno velika. Pogledajte Bitlse, Stounse, Velvete, Zepeline, kod svih njih je to prisutno. Mark Blejk je prilično insistirao na sukobu ega, s tim što je bio blagonakloniji prema Gilmoru nego prema Votersu, dok je Bareta tretirao kao i većina drugih autora koji su pisali o Flojdima, kao ekscentričnog genija čiji duh lebdi iznad svega što grupa Pink Floyd rdi. Knjigu preporučujem svim ljubiteljlma rok muzike, voleli ovu grupu ili ne.