Borislav Pekić

Čovek se nikad ne pita, mislio je Daniel Leverquin, za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

Velike rase i nacije ne mogu stajati zaglibljene u vlastitoj istoriji. One ili napreduju i žive, ili stoje i umiru.

Pregovori su bili uspešni, to je u redu, mislio je. Uspešni kao uvek, nakon čega je svetska situacija – takođe kao uvek – postajala još gora.

Ukoliko je čovek bedniji, nepoverenje prema obaveštenjima je veće. Načelno se osećajući prevarenim od života, očekivali su da budu prevareni u takvim pojedinostima kao što su letovi za koje su već platili!

Hoće li Kolokotronis više da ti da? Da te, možda, neće dažbina osloboditi? Diavolon hoće! Dvostruku će ti udariti. Jednu da slobodu naplati, a drugu da ti je sačuva. Platićeš tu slobodu da će ti, sa dušom, na nos ispasti. I treću ćeš dažbinu platiti. Duša ti iz nosa na državnu teritoriju pala. Toliko i toliko groša...

Ne znajem je li se sećaš, kiria? Dvor okreno topove na Skupštinju. Deputati narodni za to čuli pa, na formu Francuza, zaključili da se ni na kaku pretnju ne razilazidu. Pre da bracki zagrljeni izginedu nego da se izdajničkom i tiranjskom knjazu pokore. Ali se još ni mastiljo sa zapisnika te termopilske odluke nije sasušilo, neko viknu „Vojska“, i narodni deputati, još onako konvenjtski zagrljeni, zaglafiše vrata, sve žifo izgaziše, i bi se načisto po kućama rasturili da narod sa sokaka nije puške na njih uperio, te ih natrag povrnjuo. Natrag u istoriju, gospođo, iz koje hteli sasvim simeonski, cincarski da uteknu.

Kako se gdi okreneš – zaključuje deda – u toj našoj politici na puščanu cev naiđeš. Puške i noževi na sve strane. A iznad, topovi zjape… Čuo sam da čak i bivši knjaz, kad ga oko astala vijali da potpiše abdikaciju, razdrljio mundir i zavapio: Pucajte ako sam kriv. Čak ni prvo pravno lice u državi ne očekuje da se posao obavi perom, nego metkom!… I u takvoj zemlji, od koje bi se i Herkules prepao, ti oćeš da ministruješ? Oćeš da politiziraš ovde, gde sve živo iz pojasa kuburu vadi čim iz pameti više nema šta da izvadi?… Samo će da izgineš, Firmu u trošakbaciš! O nesrećo – o tis anankisl…

A ja ti opet najozbiljnije tvrdim da on u jednom demokratskom višestranačkom poretku i mora biti narodni neprijatelj... Po prirodi uobraženog, ali time ne manje ekskluzivnog prava na totalnu istinu, svaka partija mora polaziti od pretpostavke da sve ostale državu vode u propast. Jer, kad bi suverenitet nad političkom istinom, ma i fragmentarno, delila s konkurentskom, njeno postojanje ne bi imalo nikakvog smisla. Jake i uspešne stranke zasnivaju se na aksiomatičnom osećanju vlastite nezamenljivosti i tuđe, podjednako aksiomatične, izlišnosti. Mogu, dabome, imati i neki program, no on je od drugorazredne važnosti. Ako je dovoljno neodređen i nebulozan, ne mora biti od velike štete. Svaka partija, dakle, o svakoj drugoj mora po liniji političkog kategoričkog imperativa misliti rđavo. U protivnom bi sebe morala da smatra nepotrebnom. Protivnici nikad nisu u pravu, prema tome, za državu su pogubni. A šta su oni koji su za državu pogubni? Državni, narodni neprijatelji, razume se... Činjenica da su Mara, Danton, Robespjer revolucionari i narodni tribuni, po definiciji, dakle, prijatelji naroda, nije sprečila da, usled neumitnog dejstva osnovnih načela demokratske političke borbe, umru kao njegovi najljući neprijatelji. Da se najpre proglase „Očevima otadžbine“, a zatim pogube kao njeni grobovi. Da dok su na vlasti ili od uticaja, budu sposobni, odani, neporočni, nepogrešivi, a kad padnu, postanu neznalice, pokvarenjaci, strani plaćenici, slabići i protuve... Pogledajte našu Narodnu skupštinu. Svi narodni poslanici jedni o drugima misle najgore. Ne što privatno ne bi hteli da budu nepristrasni ili što nisu sposobni za bolja osećanja, već što su na isključivost prinuđeni nagonom održanja vlastite političke samosvesti. Moja ideja, moj lek, moj program mogu biti dobri samo ako svi drugi programi, lekovi, ako sve druge ideje ne valjaju. Jer, očigledno je da za jednu bolest može postojati samo jedna prava terapija. Nešto se podjednako uspešno ne može lečiti i hlađenjem i zagrevanjem, zar ne?... I sad, budući da se ideje mogu dokazivati isključivo sredstvima negativne logike, poricanjem svih drugih ideja na tu temu, nečija se pozvanost da vlada može dokazivati jedino poricanjem sposobnosti za vladanje kod svih ostalih...

Mi se sa svojim istinama igramo žmurke. Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne.

Srbija je na preobrte brza zemlja, stanije je političesko rovito, ne bih voleo da se nešto sluči, da Pravitelstvo padne, ili do kakve bune dođe, jer onda se kod nas automatično stornira i ono malo evropejskog prava što ga uživamo, te bije ko koga stigne, a ko je čiji i s kakvim pasošem, gleda se tek kad se prebrojavaju mrtvi.