Њихово је било само оно што се у магновењу створи између посматрача и посматраног, што се ухвати оком и ухом, што осети кожа и запамти нога, а то нити је предвидиво нити самериво. Нема чак ни правог имена. Ипак, и безимено, постане навика, а потом и потреба.

Једна од дефиниција шетњу описује као лагано хода-ње ради одмора и разоноде. Наглашавање лаганог хода истиче разлику у односу на пешачење на дуге стазе, када се обично хода у оштром темпу.

Још у 16. веку, док се депресија звала меланхолија, енглески писац Роберт Бартон, лекар по професији, као лек за ту бољку препоручивао је излазак из властита четири зида. Открије се то, додуше, и без икакве препоруке. Шетња нас ослобађа ушанчености у себе и суочава с оним што смо, одвојени од света, изгубили из вида. Док кисеоник обавља свој део посла, отварамо се за друго, спремни да видимо, чујемо, замишљамо и уживимо се .