SOL BLEK

Kad je bila mala, deda joj je (poslednji aktivni katolik u porodici) kazao: Najpre ti đavo da do znanja da postoje užasne stvari. Potom ti kaže u kojoj se sobi nalaze. Onda te pozove da uđeš i pogledaš. I dok se okreneš, ne možeš više da nađeš vrata da izađeš. Za tren oka i sama postaneš jedna od užasnih stvari.

Kad je bila mala, deda joj je (poslednji aktivni katolik u porodici) kazao: Najpre ti đavo da do znanja da postoje užasne stvari. Potom ti kaže u kojoj se sobi nalaze. Onda te pozove da uđeš i pogledaš. I dok se okreneš, ne možeš više da nađeš vrata da izađeš. Za tren oka i sama postaneš jedna od užasnih stvari.

spupčenim očima i sedlima živih boja. Lica nekih konjića bila su strašna, ali sva deca na njima su se smejala i mahala, a ponekad i puštala uzde, pa se držala samo nogama. Njemu su ti konjići i jahači bili čarobni svet. Činilo mu se čudesno da može da se popne tamo i bude jedan od njih. Popne li se tamo, i postaće jedan od njih. Ne bi oni pričali niti bilo šta drugo, ali bi se pogledali i znali da su svi zajedno jahači.

Prošlo je šest dana. Nije poneo nijednu knjigu za čitanje. Čitanje je otišlo kud i pisanje. Pisanje i čitanje bili su dokaz da si još zainteresovan za svet, da si još znatiželjan, da ti je još stalo. Umesto toga posmatrao je sneg. Ležao je na kauču. Sveo se na obavljanje prostih zadataka.

Bolje se smejati svom intenzitetu nego kukati zbog svoje osrednjosti.

Ljudsko srce je soba puna užasnih stvari.

Jedna od stvari koju najpre naučiš kad si policajac, a koja ti najbrže i postane zamorna, jeste to da svi – svi – reaguju na tebe kao nešto da kriju. Pošto svako i krije nešto, kazao joj je deda. To može biti i samo ljubav prema slatkišima ili nastrana fantazija, ali kad se policija pojavi, kao da se božje oko u njih zagledalo.

Neće jedna majka reći svom detetu da pobegne od njene zaštite osim ako ne zna da ne može više da mu pruži nikakvu zaštitu.

Pomisao na budućnost bez njega bila je isto što i pomisao da se do kraja života nikad neće ugrejati, da je svet mesto gde večito duva ledeni vetar, gde te zima što ne popušta iz dana u dan sve više zamara. I to te neće ubiti, ali će te iscrpeti. Isisaće ti svu radost. Ostaćeš prazna i funkcionalna. Otkako je ostala bez njega, Valeri je tako zamišljala sebe u starosti. Kao praznu i funkcionalnu. Kao zakržljalu ženu praznog srca na koju možeš da se osloniš.

To je samo njihova verzija standardnog pitanja svakog policajca: Možeš li da vidiš ono što svakog dana moraš da gledaš, a da opet živiš potpunim životom, sa nežnošću, humorom i nadom?