Marija Popović

Ne, Alan ni sam nije mogao da odgovori. „Kada se život oduži, lako je ponašati se slobodno“, pomislio je sedeći prilično uspravno.

Alan nije od onih koji bespotrebno lupaju glavu maštajući (ili u ovom slučaju strepeći) šta će se sledeće desiti u životu. Desiće se ono što će se desiti, ne isplati se razmišljati o tome unapred.

Jer sada ima poziciju, on je taj koji sada odlučuje šta je dobra vožnja, a šta ne. U životu je tako da dobro nije uvek nužno ono što je dobro, nego ono što onaj koji odlučuje kaže da je dobro.

Bol mu je ukazivao na to da je živ.

U životu je tako da dobro nije uvek nužno ono što je dobro, nego ono što onaj koji odlučuje kaže da je dobro.

Više zdravlja, manje dranja do narednog sranja.

Životnu filozofiju mladog Alana na kraju je oblikovalo ono što je majka rekla kada su dobili vest o očevoj smrti. Malo je vremena bilo potrebno da se ta misao slegne u duši ovog mladog čoveka, ali od tada ga nikada više nije napustila:

Tako je kako je i biće kako bude.

Tako je kako je i biće kako bude.

„Kada se život oduži, lako je ponašati se slobodno“

„Imam četrdeset i tri godine“, reče Lepa. „Jebote, već sam jednom nogom u grobu.“