Horhe Luis Borhes

pomislih da nema ničeg neuhvatljivijeg od novca, budući da je, strogo uzev, svaki novčić (recimo, novčić od dvadeset sentava) prava riznica budućih mogućnosti. Novac je apstraktan, ponavljao sam, novac je buduće vreme. Može biti veče na ivici grada, može biti Bramsova muzika, može biti ova ili ona mapa, može biti šah, može biti kafa, može biti Epiktetove izreke koje uče kako se prezire zlato; on je Protej nestalniji od Prometeja sa ostrva Farosa. On je nepredvidljivo Bergsonovo vreme, a ne postojano vreme islama ili stoikâ. Deterministi poriču da na svetu postoji i jedan jedini postupak koji je mogućan, id est postupak koji se mogao dogoditi; novčić je simbol naše slobodne volje

pozivao na Plinija Mlađeg, po kome ne postoji tako loša knjiga da u sebi ne bi sadržala i nešto dobro

– Majstore, provozaćemo se gradom. Vozite nas kud hoćete.

Osetio sam ono što osećamo kad neko umre: tužnu, premda već beskorisnu svest da nas ne bi ništa koštalo da smo se lepše ponašali.

Čovek zaboravlja da je mrtvac koji razgovara s mrtvima

Iz dna duše su mu nedostajali prijatelji, a znao je, bez gorčine, da on njima ne nedostaje, s obzirom na svoju nesavladivu uzdržanost.

Kao strasnom čitaocu novina, bilo mu je teško da se odrekne tih muzeja kratkotrajnih malenkosti

Poneo se kao kukavica, ali znao je da on to nije. Sporim korakom se vratio kući

sam Borhes, više nego beskonačan pisac, šta god to značilo, bio je beskonačan čitalac

Odasvud mu se javi glas: „Vreme za rad ti je dodeljeno.“ Hladik se tad probudi.

Setio se da ljudski snovi pripadaju Bogu i da je Majmonid napisao da su božanske one reči koje u snu čujemo razgovetno i jasno, ne znajući ko ih je izgovorio.