Branislav Nušić

ŽIVOTA: Jača je ova kasa od svih zakona.

BLAGOJE: Jeste, ne kažem da nije, ali kome da daš pare? Ajde, kome da ih daš? Njoj? Što će njoj pare kad je tvoja snaja, žena tvoga naslednika? Da daš Velimiru, ne vidim zašto? Jel’ da je ostavi? Pa ako je ostavi, još gore za tebe! Da je uzme? Kako da je uzme kad je to zakonita žena tvoga sina? Ne može on tuđu ženu uzeti! A da daš pare tvom sinu?

ŽIVOTA: Taman, nisam valjda lud, jer on kakav je on bi primio.

VELIMIR: Pa doneo sam i diplomu.

ŽIVOTA: Doneo si, ne kažem da nisi, ali nećeš mi valjda reći da je to tamo u Švajcarskoj običaj da uz diplomu ide i dete, ili mi valjda nećeš reći tek da sam te ja zato poslao tamo. Da sam te ja zato poslao, ja bih ti lepo rekao: Idi, Velimire, u Švajcarsku da mi izliferuješ nekoliko dece. Ali ja ti, vidiš, nisam tako kazao, a najmanje sam ti još rekao da mi doneseš u kuću tuđe dete.

VELIMIR: Moraću, zaboga, istinu reći.

ŽIVOTA: Moraš istinu reći? A ko ti kaže da se pred policijom mora istina reći? Kad bi se pred policijom istina govorila, pola bi sveta bilo u apsi.

Pa ne larma, dabome, rođeno je u Švajcarskoj; nije kod nas pa da larma od rođenja pa do smrti.

Nije mi jasno zato što mi se smrklo pred očima, a kad se čoveku smrkne, onda mu ne može biti ništa jasno. Zar ja gradio, gradio, gradio, brinuo, trošio, pa sad ti ujedanput: moja žena. E, ne biva to, sinko, tako; ne ide to tako! Ne dam ja to, razumeš li, ne dam!

Што ти је човек, боже мој! Као да га није ни било.

тиранији, јер слобода је често фраза, а тиранија увек истина. Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема. Оно се смејало свему, смејало се свачему, смејало се, смејало, смејало…

људске врлине често веће слабости од њихових мана.

Оно ја што је никло из првога мога осмеха прошло је кроз живот са осмехом на уснама, гледајући све око себе веселим погледом и ведре душе. Оно се смејало слабостима као

смејало истини као и заблуди, јер истина је често пута непостојанија од заблуде. Оно се смејало љубави као и мржњи, јер љубав је често пута себичнија од мржње. Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити и лажна, док радост ретко кад. Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а невоља не. Оно се смејало слободи као и