Aleksandar Dima

Koliko ima srećnih ljudi koji i ne znaju da su srećni!

– Filozofija se ne uči; filozofija je skup svih znanja što ih je stekao um koji ih primenjuje; filozofija je onaj blistavi oblak na koji je Hristos stao nogom da bi se opet popeo na nebo.

Ništa tako ne prekraćuje vreme i put kao misao koja apsorbuje u sebe sve sile onoga koji misli. Spoljni život liči tada na spavanje kome je ta misao san. Njenim uticajem vreme nema više trajanja, prostor nema više rastojanja. Pođete s jednog mesta i ne znate kad ste stigli na druga. Od prostora koji ste prevalili ostaje vam u sećanju samo neka magla, u kojoj se gubi hiljadu nejasnih slika od drveća, planina i predela.

krijte svoje rane kad ih budete imali. Ćutanje je poslednja radost nesrećnih ljudi;

Miledi skoči i oči joj sevnuše.

Atos ostade sedeći.

– Mislili ste da sam mrtav, jelte, kao što sam ja za vas mislio? No ime Atos prikrilo je grofa od La Ferea, kao što je ime miledi Klarik prikrilo Anu od Brela! Niste li se tako zvali kad nas je vaš uvaženi brat venčao? Naš je položaj zaista čudan – nastavi Atos smejući se – oboje smo živeli dosad samo zato što smo mislili jedno za drugo da smo mrtvi i što uspomena manje muči nego živo stvorenje, mada je pokadšto i uspomena strašna stvar.

Miledi pokri čelo rukama i pokuša da prikupi misli koje je samrtni strah rastrojio.

– Sad je na mene red – reče Atos, drhteći kao što drhti lav kad ugleda zmiju. – Ja sam se oženio ovom ženom kad je bila mlada devojka, oženio sam se njome protiv volje cele moje porodice; dao sam joj svoje imanje, dao sam joj svoje ime; i jednog dana spazih da je ta žena žigosana; na levom ramenu imala je krinov cvet.

– Mogu vam redom ispričati dan po dan sva vaša dela, otkako ste stupili u službu kardinalovu pa do večeras.

Osmeh neverovanja pređe preko bledih usana miledinih.

– Slušajte: vi ste odsekli dva brilijantska priveska sa grudi vojvode od Bakingama; vi ste izveli otmicu gospođe Bonasje; vi ste, zaljubljeni u grofa od Varda i misleći da provodite noć sa njim, otvorili svoja vrata gospodinu D’Artanjanu; vi ste, misleći da vas je grof od Varda prevario, hteli ovoga ubiti uz pomoć njegovog suparnika; a kad je taj suparnik otkrio vašu sramnu tajnu, vi ste i njega hteli ubiti, pomoću dvojice ubica koje ste poslali za njim u poteru; videći da su puščana zrna promašila cilj, poslali ste otrovano vino s lažnim pismom, kako bi vaša žrtva pomislila da je vino dobila od svojih prijatelja; vi ste, najzad, u ovoj sobi, sedeći na ovoj stolici na kojoj ja sada sedim, uzeli na sebe obavezu da ubijete vojvodu od Bakingama, a zato vam je kardinal dopustio da ubijete D’Artanjana.

Miledi beše bleda kao mrtvac.

– Pa vi ste pravi satana! – reče ona.

– Ja vam opraštam – reče – zlo koje ste mi naneli; opraštam vam moju uništenu budućnost, moju izgubljenu sreću, moju okaljanu ljubav i moje spasenje koje sam zauvek izgubio zbog očajanja u koje ste me bacili. Počivajte mirno.

se, dakle, poče moliti ne predano, već pomamno. Molio se Bogu sasvim glasno, i sada se više nije plašio svojih reči; tada bi padao kao u neki zanos; video je Boga kako zablista pri svakoj reči koju bi izgovorio; sva dela svoga skromnog i promašenog života pripisivao je volji Svemogućeg, izvlačio iz njih pouke, zavetovao se da će izvršiti izvesne zadatke i na kraju svake molitve dodao bi i pomalo sebičnu molbu, za koju ljudi češće nađu načina da upute ljudima nego Bogu: „I oprosti nam grehe naše, kao što i mi opraštamo onima koji su nas uvredili.“

Ko ima ortaka, ima i gazdu. Pa ipak je polovina toga posla gotova, pošto od dva glasa već imate jedan za sebe