Mona Kasten

Šta mi mogu demonske žute oči, ako me slika mojih sopstvenih očiju u ogledalu mnogo više plaši?

Šta su metalne kandže, spram velikih, hladnih ruku koje na koži ostavljaju modrice?

Šta je besmisleno urlanje u poređenju s tihim rečima koje mi cepaju srce? Ta čudovišta sam, naime, mogla da proteram među stranice knjiga. Ali s ovim čudovištem morala sam da živim

Ti nisi pokvaren, Kadene. Samo si malo iskrivljen. To nije ništa što ne bi moglo da se popravi.

Ponekad sam se osećala poput ptice koju samo na nekoliko minuta tokom dana puštaju iz kaveza da bi izvela malo naučenih trikova.

. Ili pak da sam prilično ograničena ptičica.

Ali nekad čovek prosto ne može da prestane da govori kad sve hoće da izađe iz njega.

Da budem iskrena, osećala sam se posrano.

Tu bitku sam stalno iznova gubila.

Možeš da radiš i da sebi dopustiš šta god hoćeš, to je tvoj život, Ali.“

Suze pročišćavaju dušu

Don i ja protiv ostatka sveta.